izvor teksta: marina aleksiĆ
Novogodišnji MEXICO /27.12.2019 – 12.01.2020/
Agencija Calypso – vodič i organizator: Alen Santrač
Šarenilo , vatromet boja , fascinacija ostacima starih nestalih civilizacija . Kada pomislim na Mexico , to je ono čega se prvo setim. Veoma bogato , pravo civilizacijsko putovanje , sa toliko toga vidjenog i doživljenog , da je to teško opisati rečima i sažeti u pristojno kratak putopis.
Treba doživeti . Indijanske pijace , prepune najrazličitijih oblika bogate narodne radinosti , gde ako je u pitanju tekstil, prevladavaju krupne šare cveta ruže , najčešće crvene , ali i u svim drugim bojama . Intenzivne boje , koloritnija zemlja i od afričkog šarenila . Osim tekstila u svim oblicima , tu su i zanimljivi umetnički radovi poput crteža sa astečkim ili majanskim simbolima izradjeni na mekoj, tankoj ,lepo obradjenoj koži , nakit od žada, ćilibara , srebra, vulkanskog opsidijana , raznog drugog obojenog kamenja ,pa sve do čuvenih šarenih perlica. Oslikavanje pera ptica , makrame , slike na papirusu izradjenom od kore agave , tkani predmeti od vune , bojeni prirodnim bojama , tekila i liker od agave , jednom rečju izazov za konstantan sitni shopping. Jer , kako se menjaju predeli zemlje , tako i ponuda varira , iako se na prvi pogled čini da je uvek sve isto. Evo ga suvenir , pretežak da bi se nosio !
Zemlja od 165 miliona stanovnika , gde polovina teško preživljava, jeste još jedan razlog da /barem sam ja tako mislila/ pripomognemo tu narodnu lokalnu manufakturnu ekonomiju , kupovinom tih upotrebnih suvenira.
Jer , Indijanke natovarene tom robom, šetaju po trgovima naročito manjih gradova po unutrašnjosti i nadaju se da će nešto zaraditi. U unutrašnjosti nema mnogo stranaca van španskog govornog područja. Pa zato nije lako naći ni menjačnicu . Pre puta , slušala sam upozorenja kako treba biti oprezan, jer je zemlja opasna , naročito za belce tj. Gringose , kako mi je to objašnjavala Tanja , drugarica koja živi u Kanadi . Možda , po Meksiko citiyu i Kankunu , gde fakat ima puno policije svuda . Ali Mexico city je grad od 24 miliona stanovnika i velikim brojem sirotinje koja živi u favelama , pa je normalno da ne treba ići u nesigurne delove i uopšte treba paziti da te neko ne odžepari . Ali u manjim gradovima po unutrašnjosti narod je pristojan, ljubazan i nisam osećala nikakvu nesigurnost . I rekla bih da je to pravi Mexico. Cancun / što u prevodu sa majanskog jezika znači zmijarnik / , nije pravi Mexico . Letovalište koje je od malog mesta koje majanski jezik vrlo slikovito opisuje , izraslo u turistički grad po američkom ukusu, jeste pun Amera i shodno tome i policije . Sve se prodaje i za dolare i sve je bar 4 puta skuplje nego u unutrašnjosti. Nije mi se nešto mnogo dopao, mislim da su 3 dana, koliko smo tamo proveli sasvim dovoljno . Jeste da to karipsko more ima divnu boju i da je sitan pesak snežno beo , ali stalno ili gotovo stalno, duva vetar i tu slabo može čovek da se kupa – ogromni talasi to teško dozvoljavaju. Zatim , nigde nisam doživela takvu vlagu – ne znam da li je to sad bilo slučajno / usred sušnog perioda – pala je kiša više puta ! / , ali su mi sve stvari u hotelskoj sobi, u hotelu od 4 zvezdice , povukle vonj vlage . Do te mere se oseća vlaga.
Znači , jedan dan da se ode na Isla de Muheres / „ ostrvo žena „ / gde se nalazi najlepša plaža i pošto je okrenuta ka Cancunu, a ne otvorenom moru , tu je stvarno pejzaž kao sa kič postera . Ostrvo je malo – dugačko 7 km, a široko 1 . Dobilo je taj naziv , jer su Španci kada su stigli tu, svuda nailazili na svetilišta boginje plodnosti Išel . Vozikali smo se po ostrvu u električnim kolicima za golf – na gotovo pola ostrva sa one strane koja gleda na okean i gde nema kupanja jeste velika pomorska baza , a ostatak ostrva je razvio uglavnom backpackerski turizam . Lep izlet za jedan dan , ali ne više od toga . Drugo letovalište u blizini Cancuna , a koje smo posetili, jeste Plaja del Carmen .Mestašce koje je od ribarskog sela izraslo u elitno letovalište , sa skupim hotelima i radnjama , ali i sa jakim vetrom na plaži , takodje. Na fotki dole je naš vodič Alen sa skulpturom boginje plodnosti.
I tu u okolini ima ostataka nestale civilizacije Maja. Čuveni Tulum- jedini arheološki lokalitet na obali mora i to iznad prelepe karipske plaže, kao i piramida na lokalitetu Coba . Coba se nalazi usred šume i do tamo je moguće stići samo pešice ili biciklom. Tu je u drugom kraju šume i stećak na kome se nalazi čuveno majansko predskazanje o 2012 godini i početku nove ere , koje su mnogi tumačili kao predskazanje apokalipse . Ta šuma koja deluje istovremeno i veoma pitomo , ali i mistično / tako sam ja to doživela, a pogotovo mesto na kome je taj stećak / me je dotakla mnogo više od Tuluma , gde se nalaze „ samo“ ostaci opservatorije , naravno sagradjene u fantastičnom slaganju sa kretanjem sunca, meseca i zvezda . Ta majanska opsednutost prolaskom vremena , kalendarom koji je bio precizniji od ovog koji mi danas koristimo ( svake godine nova godina je počinjala 6 sati kasnije – umesto našeg 29.februara), neverovatnim poznavanjem astronomije, matematike/ oni su prvi imali nulu u svojim proračunima /, geometrije, fizike , umeće gradjenja svih tih gradjevina sa takvom preciznošću , a pre svega u skladu sa kosmologijom , je bilo moja konstantna fascinacija na ovom putu. Ako ste čitali knjige Denikena ili Zenona Kosidovskog , razumećete me. Evo ga čuveni Tulum vidikovac.
Počela sam od kraja . Cancun u državi Kintana Ro na poluostrvu Jukatan , jeste bila naša poslednja stanica uzbudljivog 3000 km dugog puta po Mexicu – od glavnog grada , pa do Cancuna. Mexico je federalna država sa 32 federalne jedinice , gde je i glavni grad posebna jedinica. I od te 32 države , mi smo prošli 8. Mexico , Puebla, Vahaka ( Oaxaca ) , Čiapas, Tabasko , Kampeće, Jukatan i Kintana Ro. Politički , ¼ zemlje , tri godišnja doba u januaru. Proleće u Meksiku i Puebli , leto u Vahaki , pa zima u Čiapasu i Tabasku , pa zatim spuštanje sa visine u Kampeće i Jukatan i ponovni ulazak u leto. Bili i na obali Meksičkog zaliva u Meridi, glavnom gradu države Jukatan , koji je i poznat kao najsigurniji grad u Meksiku , a i na Karipskom moru sa druge strane jukatanskog poluostrva. Evo je mapa našeg putovanja :
U Meksiko sitiju sam ostala oduševljena muralima Dijega Rivere , koje smo imali sreću da vidimo u predsedničkoj palati , koja nije uvek otvorena za posetioce. Dakle veličina , a još više sadržaj i sam način kako je on na tih desetak murala ispričao metaforički celu istoriju svoje zemlje , od prehispanskog perioda , pa do njegovog vremena, jeste velika umetnost , ako mene neko pita. Imali smo sreću sa lokalnim vodičem Luisom , koji je stvarno hodajuća enciklopedija Meksika , pa nam je sve to divno objašnjavao i zato je moj utisak bio tako dubok. Zatim muzej Fride Kalo i cela njena životna priča , koju ne mogu ovde da prepričavam , su takodje nezaobilazna stanica , za svakog posetioca ove zemlje. Jer Frida je postala meksički brend. Reče nam Luis – Dijego je daleko poznatiji i popularniji bio i ostao u Meksiku , a Frida ne tako u Meksiku kao on , ali zato u celom svetu . Čuvena je Casa Azul – njihov dom u kome su živeli ceo svoj zajedniči život, a prethodno kuća porodice Kalo, danas divan muzej. Evo nas ispred jednog murala Dijega Rivere.
Jedno od Fridinih platna / Živeo život – “ Viva La vida “ /.
Evo na donjoj fotki kako izgleda ta “Plava kuće “ – Casa Azul . Otegao se red turista koji čekaju na ulaz u Fridin muzej.
U glavnom gradu Meksika mi je falio bar još jedan dan. Da na miru obidjemo ogroman i veoma bogat nacionalni istorijsko-antropološki muzej , u kome smo mi uspeli samo da se prošetamo po salama posvećenim Astecima i Majama. U tom muzeju se čuvaju i ostaci majanskog Tutankamona – tako ga ja zovem – najznačajniji majanski vladar Pakal , čija grobnica je pronadjena netaknuta u piramidi u Palenki, sa čuvenom maskom , nakitom i predmetima od žada. Maje nisu poznavale metal , pa je žad bio najdragoceniji materijal. Pakal , vladao je od svoje 12. pa do svoje 80.-te godine ,u sedmom veku nove ere. Od 615-683 / kao engleska kraljica do danas – samo 14 vekova pre !!!/.
A do muzeja savremene umetnosti , gde se nalaze najbolja dela Fride Kalo nismo ni stigli. Ali ova ogromna i kulturološki veoma bogata zemlja zaslužuje da je čovek više puta poseti. Mnogi ljudi nisu ni svesni šta se tu sve krije , pa dolaze u ovu zemlju samo na letovanje , što je sa moje tačke gledišta velika greška , slučajna ili namerna , kao posledica neupućenosti ili nezainteresovanosti.
Glavni trg se u svakom meksičkom gradu naziva Zokal . I na njemu je uvek i katedrala i gradska kuća. Zokal u Meksiko sitiju je bar 4-5 puta veći od našeg Zokala , ali ipak imaju iste komponente, makar u periodu pred Novu Godinu . Smejala sam se kada sam videla ogromno klizalište gde se narod kliže na temperturi od 15-20 stepeni , a sve to ispred velike bine za novogodišnje koncerte. Meksiko siti leži na ostacima Tenočtitlana , glavnog grada carstva Asteka. A Tenočtitlan je bio indijanska Venecija, grad na ostrvu usred jezera , povezan nasipima i mostovima sa kopnom. Grad u punom cvatu , kada su stigli Španci. Španci su naravno grad uništili , zatrpali jezero, a od gradjevina tog sjajnog grada , napravili novi grad, sa crkvama i katedralama. Tako da danas , ako nešto malo više ili dublje krenu da kopaju , u Meksiko sitiju uvek naidju na ostatke Tenočtitlana . I tako pored katedrale su otkopani ostaci velikog hrama , impresivan arheološki lokalitet u srcu glavnog grada . Dešavanja na Zocalu tokom dana :
Sledeća fotka :
U nacionalnom muzeju se čuva ovaj čuveni “ Piedra del Sol “ odnosno sunčev kamen , za koga se verovalo da predstavlja astečki kalendar.
Ovo putovanje je otvorilo mnoge aspekte upoznavanja Meksika i prosto ne znam od čega pre da krenem. Samo putovanje kroz zemlju je zanimljivo – različiti pejzaži se smenjuju – padine na kojima rastu kaktusi umesto drveća , oni visoki ravni kaktusi kao iz stripova . Zatim gole padine , pa vulkani , zatim put preko planine , pa spuštanje u pojas džungle i guste šume . Bili smo i na vožnji po kanjonu Sumidero – čije litice su strme i dosežu visinu našeg kanjona Tare , samo što u ovoj reci žive krokodili , a okolo i razne neobične vrste ptica. U sred džungle smo obišli i vodopade Misol Ha – opet jedno čudo prirode .
Gradovi – nakon Meksiko sitija , prvo Puebla – glavni grad države Puebla. Staro jezgro grada je pod zaštitom Unesca zbog prelepe kolonijalne arhitekture , sa puno keramike u divnim bojama/ uticaj mavarske Španije / . Katedrale , crkve i kapele katoličke crkve su priča za sebe . U Puebli smo obišli kapelu Rosario – mala , a prebogato ukrašena .Deo dominikanske crkve. Koliko zlata i umetničkog rada tu leži , ne mogu da opišem. Smatraju je osmim svetskim čudom. Evo arhitektura u Puebli i kako izgleda unutrašnjost kapele Rosario -sva u zlatu / pokradenom od lokalaca !!! /
Ali , Meksiko, sa jedne strane zemlja gde nema ateizma , po rečima našeg vodiča Luisa i gde je katolička crkva 3 veka bespogovorno vladala svim oblicima života je zahvaljujući svom predsedniku Benitu Huarezu , sredinom 19 veka uradila veliku reformu. Benito , čovek koji je prvo hteo da postane sveštenik , ali je ipak promenio stav i postao prvo advokat , a zatim i predsednik. On je od Meksika napravio sekularnu zemlju / Meksički Ataturk/ . Razdvojio je crkvu i državu i proglasio svu imovinu katoličke crkve , federalnom, državnom svojinom.
Arheološki lokaliteti – to je bila jedna gradacija fascinacije i o tome bih mogla da pišem i da pišem. Teotiuvakan – „grad bogova „ kako ga nazivaju, 35 km daleko od Meksiko sitija – ne zna se ni ko ga je izgradio , ni zašto je propao . Dodješ, vidiš i popneš se na piramidu Sunca / drugu , najveću otkrivenu piramidu –posle Keopsove / i pomisliš – eto nema dalje , posle ovoga . Zatim dodješ u grad Vahaku – glavni grad istoimene federalne države / jako lepo mesto u kome smo čekali i Novu godinu/ pa obidješ sledeći lokalitet Monte Alban , gde ti kažu da je to što vidiš samo 7% otkopanog /, a vidiš celu jednu dolinu sa piramidama, observatorijama , igralištem za “igru sa loptom “ i oduševiš se još više. Evo naše male grupe ispred piramide Sunca :
Evo me na lokalitetu Monte Alban / ovo sve iza mene u dužinu I širinu je samo 7% !!!/ :
Od 165 miliona stanovnika u Meksiku , 5 miliona govori prvenstveno svojim maternjim jezikom – nekim od indijanskih jezika . U državi Vahaka , to je zapotečki jezik koji se danas i piše latinicom i uči u školi / jedino u toj federalnoj državi / . Zapotek inače znači trgovac – eto čime su se njihovi preci uglavnom bavili.
Maje u državi Jukatan i Kintana Rio , govore svojim majanskim jezikom ali ga ne pišu , a ni ne znaju da čitaju hijeroglife starih Maja . Ta srednja Amerika je raj za arheologe , tragovi nestalih civilizacija su svuda , a po znanju i veštinama kojima su vladali predstavljaju jedanku enigmu kao i stari Egipat, ako ne i veću, jer se još manje zna o njima, zahvaljujući Špancima koji su sve sistematski uništavali. Najveća neotkopana piramida se nalazi ispod kapele u Čoluli – Španci su na vrhu brda /koje je u stvari neotkopana piramida / izgradili velelepnu katedralu , koja naravno nikada neće biti ni srušena , ni premeštena , tako da će Keopsova piramida zadržati primat najveće. Čolula se nalazi u blizini grada Puebla i odatle – ispred katedrale se pružao divan pogled na najčuveniji meksički aktivni vulkan Popokatepetl. Evo ga Popokatepetl u pozadini :
Moram da pohvalim agenciju i vodiča koji nam je tokom vožnji , puštao u našem busu filmove o Astecima i Majama sa history kanala. A gledali smo i jedan divan Diznijev crtać koji bi svakom preporučila . Coco . Dakle film koji divno reprezentuje kako Meksikanci shvataju porodicu , kakav odnos imaju prema smrti i svojim preminulima. Bila sam iznenadjena što svuda možete da vidite / na svim suvenirima ,čak i na stvarima za decu i po radnjama /, malte ne kao ukras – mrtvačku glavu ili likove kostura . Ali kosturi su vrlo često obučeni u haljine i odela , čak sam se i slikala pred radnjom gde su postavljene figure celog orkestra kostura . Znači kostur i lobanja nemaju onaj smisao kao kod nas. U čemu je poenta ? U konceptu dualnosti koji je u Meksiku opstao iz prethispanskog perioda i koji je kao i druge stvari po Latinskoj Americi prihvaćen od strane crkve, kako bi se bolje infiltrirala medju domoroce. Naime – kada čovek umre , on ne prestaje da postoji . Život i postojanje nisu sinonimi u tom njihovom konceptu. Čovek kada umre prelazi u podzemni svet / to je faza ciklusa – dualni ciklusi se smenjuju –kao noć i dan, sušni i kišni period –tako su indijanci posmatrali svet/ , a porodica je ta koja održava sećanje na preminulog člana , odaje mu pažnju i sve dok je tako , on postoji i dalje. Samo onaj ko nema nikoga da ga se seća , nestaje zauvek. I zato su ti kosturi tako veseli – nazivaju ih Katrin i ima ih svuda u svakom obliku, a porodica je najvažnija, jer osigurava postojanje , kontinuitet.
Evo ih u obliku suvenira …
Novu godinu smo čekali u Vahaki , u restoranu u centru grada sa pogledom na Zocal. I tu smo se ponovo uverili da smo kao narod temperamentniji od Meksikanaca . Prvi put smo to shvatili u Mariači restoranu u glavnom gradu. Restoran je bio velik i u njemu su istovremeno svirala 3 mariači orkestra . Svaki drugu pesmu i svaki pored nekog stola u „ svom“ delu restorana . I ljudi pevaju skupa sa njima, daju pare isto kao i mi u kafani , padaju u dert / vidi im se na facama/ , ali niko ne ustaje da igra !!! Sve dok orkestar nije stigao do našeg stola, a mi jedva dočekali da poskačemo i zaigramo , kao kod nas u kafani. Isto se desilo i na dočeku N.godine. Dok mi nismo skočili na noge , niko nije ustao . A onda kada su nas videli , pridružiše se i domaćini …
Vahaka će mi ostati u sećanju , opet po uličnoj prodaji i sajmu narodne radinosti , po lepim galerijama sa skupim slikama i opet divnoj arhitekturi . Po činjenici da je taj kraj poznat po proizvodnji tekile – naravno da smo posetili jednu lokalnu porodičnu proizvodnju , a i po proizvodnji vunenih tkanina – tepisi, prostirke, prekrivači, odevni predmeti. Opet porodična firma indijanaca Zapoteka, koji način proizvodnje kao i dobijanje prirodnih boja, kojim boje tkanine , prenose sa kolena na koleno. Tu je u toj regiji u mestu Tula i najstarije meksičko drvo / kažu 620 godina staro / , koje se itekako čuva i predstavlja turističku atrakciju .
Što se tiče meksičke kuhinje , nemamo preterano dobra iskustva . Jedino sa ribom nije bilo promašaja . Ostalo –lutrija . U stvari najviše nam se dopala ulična hrana ili hrana po pijačnim restoranima / kao i u Peruu i u Boliviji – najbolje se jede za najmanje para / . Znači meksički giros jeste svinjetina marinirana u soku od pomorandže – pa meso ima crvenkastu boju kao da je začinjeno paprikom / ili govedina, ali bez te marinade . Bolja je svinjetina , koju dobiješ zamotanu u kukuruznu tortilju.
Sledeći grad u planinskom delu u državi Čiapas – San Cristobal de las Casas. Grad poznat po žadu i ćilibaru/ obišli smo muzej i jednog i drugog/- mada su nas najviše zanimale divne prodavnice nakita , na koje nismo ostali imuni. Ali to je i mesto sa veoma bogatim noćnim životom- bio je petak veče i svuda je bilo mnogo ljudi, restorani, barovi sa živom muzikom , puni trgovi i ulice.
U toj planinskoj , prohladnoj oblasti , pre dolaska u San Cristobal de las Casas , obišli smo i jedno potpuno autentično majansko selo , po imenu Čamula . Imaju svoje običaje , u koje im se ne meša ni crkva, ni država. Asocirali su me na američke Amiše. Pričaju naravno svojim lokalnim jezikom. U crkvi koja potiče iz 16 veka , uredno se mole bogu sunca –koji je za njih oličen u liku Isusa Hrista i boginji Meseca , a to je lik Device Marije. Crkva je ispunjena slamom i svećama , kako po podu / to je u znak molitve za nešto što tek treba da se ostvari/ ili po stolovima , na oltaru / nema stolica unutar crkve/ -te sveće gore u znak zahvalnosti za nešto što se ostvarilo.
Žene se isključivo medjusobno . Akt venčanja ne postoji. Momak jednostavno pita devojku i ako i kad ona pristane, vodi je da žive u zajednici sa njegovim roditeljima. Ali, kada se rodi dete nosi očevo prezime i onda ipak vade papire za dete. Ovce su im svete životinje , gaje ih , ali ih ne jedu . Kada uginu, sahranjuju ih. Koriste njihovu vunu za pravljenje odeće. Lekaru ne idu , leče ih njihovi šamani . Naročita tehnika lečenja je da šaman uhvati živo pile ili kokošku i da sa njom kruži iznad pacijenta , kako bi bolest prešla na to jadno pile. Nemaju sveštenika u crkvi, a ispovedaju se na specifičan način . Postave ogledalo u kome vide sebe , dok se pred slikom nekog od svetaca u crkvi , ispovedaju. Računaju da kad sam sebe gledaš , nema laganja.!!!
Ne vole da se fotografišu , gordi su . U svakom slučaju posebni .
Sutradan ujutro nastavljamo put ka gradiću Palenke , blizu istoimenog majanskog lokaliteta . Palenke je uz Čičen Icu , na mene ostavio najveći utisak. Palenke – grad Maja izgubljen u džungli , sa mnoštvom hramova i još neotkopanih gradjevina , mesto na kome možete da provedete i više dana , a ne samo jedno prepodne kao mi , me je u momentu podsetilo na Angor Wat u Kambodži. Palenke je španski naziv za lokalitet , a na jeziku Maja ime je bilo Lakama i značilo je velika voda . https://en.wikipedia.org/wiki/Palenque . Maje su umeli da tu vodu i koriste i usmeravaju . Imali su akvadukte i za čistu i za sanitarnu vodu .
Uvek ću pamtiti našeg lokalnog vodiča koji nam je tu na lokalitetu postavio pitanje : koji broj je vrhunski broj , najsavršeniji broj ? Svi smo se zagledali , niko nije dao tačan odgovor , a on nam reče – u ovoj celoj godini samo jedna osoba mi je dala tačan odgovor – a to je broj 9 . Deset je već koncept –kombinovan broj . Maje su imale fascinaciju broja 9 iz raznih razloga :
- Ako pomnožimo bilo koji broj sa brojem devet , zbir rezultata je opet 9 / 9×2 =18(1+8)
- 9×3 = 27 ( 2+7 ) , 9×4 = 36 ( 3+6 ) , 9×5= 45 (4+5 ) , 9×6 = 54 (5+4) , 9×7=63 (6+3) , 9×8=72 (7+2)
- Najvažniji uglovi su 360 , 180, 90 i 45 . ( zbir je uvek 9 ! )
- Devet dana planete Venere / zvezda Danica, odnosno zvezda Večernjača / – gradili su piramide sa 9 nivoa , oko Pakalovog groba nadjeno je 9 krugova
- Piramida “upisa ” je jedina/ za sada/ majanska piramida /a nalazi se na ovom lokalitetu/ gde je unutar piramide nadjena grobnica – velikog Pakala sa 700 predmeta od žada .
- Palenke je poznat i po jedinstvenom “luku” koji je korišćen u gradjenju palate na lokalitetu. To nije polukrug , kao kod Rimljana, već oštar ugao od 45 stepeni , koji su oni koristili da bi pravili svodove iznad prolaza , uskih, a dugačkih – a koji imaju takvu statiku i nose opterećenje tako da im ni jedan zemljotres do sada nije naudio.
- Uopšte , neverovatan je nesklad izmedju tako ogromnog znanja matematike , astronomije, fizike, kosmologije i preciznog graditeljstva u skladu sa svim tim znanjima i činjenice da nisu izumeli točak ??? Nisu imali životinje za vuču , a ni robove za rad.! Bez poznavanja metala , fantastično su obradjivali kamen i sagradili takve gradjevine , kakve bi danas , sa svom tehnikom i kompjuterima , bilo vrlo , vrlo teško napraviti ! / tako rekoše gradjevinski inžinjeri koje smo imali za saputnike u grupi / . Majanski gradovi –države su uglavnom propali oko 900 godine n.e.
Nastavljamo put i stižemo do mora . Obala Meksičkog zaliva u mestu Kampeće. Država Kampeće . I šta nas dočekuje ? Naravno jak vetar . To nam je samo usputna stanica na putu ka lokalitetu Ušmal , a zatim Meridi , glavnom gradu Jukatana . Merida je lep kolonijalni grad , važi za najsigurniji u Mexicu. Imamo još dva značajna lokaliteta da obidjemo. Ušmal i Čičen Icu. Konfiguracija terena se promenila – više nismo u džungli , već u niziji . I ta nizija Jukatanskog poluostrva ima jedan svoj prirodni fenomen , a to su tzv. cenote / ili senote/. Prirodni podzemni bazeni ispunjeni vodom , nekad i delimično pokriveni . Kao duboke jame , manje , veće , dublje, pliće –ispunjene vodom . Postoji čitav niz podzemnih pećina i hodnika –jednostavno geomorfologija tla je takva. U jednoj od najpoznatijih senota / koja je danas uredjena kao neka dobra banja / smo se i mi kupali i moram da kažem da je bilo vrlo zanimljivo.
U drugoj , blizu Tuluma – iz vode je izašao i ronilac u punoj opremi , što je potvrda da postoji čitav podzemni vodeni svet . Te senote su za Maje imale duhovno značenje . Smatrali su ih ulazom u podzemni svet – naročito svetu senotu u Čičen Ici. Sam naziv Čičen Ica , u prevodu sa majanskog jezika znači “izvori ( senote ) naroda Ica / Ica je ime dinastije /“ .
Čičen Ica je bila majanska Meka . Mesto hodočašća , gde su dolazili ljudi iz cele Mezoamerike. U poslednjih 100 godina otkopano je svega 15% lokaliteta . Procenjuje se da je tu živelo oko 60.000 ljudi na prostoru od 30 km2.
Najimpresivnija gradjevina na lokalitetu je ujedno za mene bila i najimpresivnija na celom putu – hram Pernate zmije ili Kukulkan-a. / na majanskom jeziku – rekoh već, da kan znači zmija/ U centralnim i severnijim delovima Mexica , to mitsko stvorenje se na drugom lokalnom jeziku nazivalo Kecalkoatl/ ali značenje je isto / . Na prostoru Mezoamerike je bilo puno civilizacija i pre Maja i pored Maja . Uprkos različitim jezicima , panteon i mitologija su bili isti. Oni su trgovali , putovali na hodočašća , jednom rečju bili u kontaktu . I zato nije čudo da se simbol poput pernate zmije nalazio na mnogim mestima – što je navelo Špance da uništavaju sve što su stigli i mogli , jer su videvši urezan simbol zmije sa perjem širom zemlje , smatrali da je to znak djavola i da sve treba uništiti.
A hodočasnici su stizali u Čičen Icu bar dva puta godišnje – u martu i septembru – na dan ekvinocija . Zašto baš tada ? Pa graditeljska genijalnost te piramide se ogleda u njenoj fantastičnoj poziciji – na ta dva datuma sunčevi zraci su padali tako da su igrom svetla i senke po nivoima piramide , stvarali iluziju kako se zmija spušta od vrha piramida ka tlu, gledajući na bočnu stranu. Tada su zapadna i južna strana bivale osvetljene ,a severna i istočna ostajale u senci. I narod je dolazio da posmatra boga koji silazi , samo tu na tom mestu.
Takodje fantastično su poznavali zakone fizike i kretanje zvuka . Svešteniku , koji je bio na vrhu hrama nisu bili potrebni zvučnici , eho je savršen i kada stojite u podnožju sa južne strane , sve se lepo i jasno čuje. Uverili se svojim ušima…
Hram je okrenut u smeru astronomskog severa / a ne magnetnog , jer nisu poznavali metal/.
Ovaj graditeljski biser predstavlja vrhunac majanskog umeća , u koje su ugradili svo svoje znanje matematike, astronomije, kosmologije, arhitekture i graditeljstva. Piramida je visoka samo 30 m , ali zbog svih kalkulacija i značenja istih i načina gradnje, izabrana za jedno od svetskih čuda modernog sveta.
Mesto je napušteno 3 stoleća kasnije / znači u 12. Veku / od svih ostalih majanskih gradova –država. Zašto i kako , ne zna se. Narod Maja živi i danas tu , ali niko ne poseduje ništa od tih fantastičnih znanja njihovih predaka. Intelektualna vladajuća elita je samo nestala . I znanje zajedno sa njima. Da bi neko postao član intelektualne , obrazovane elite i sveštenstva , morao je da bude rodjen na neki od posebnih dana u godini / npr. ekvinociji ili solsticiji , u danima punog meseca, pojava komete i slično / . Ali gornja klasa , pošto je posedovala ZNANJE i veoma dobro poznavala astronomiju , trudili su se da manipulišu i time, odnosno planiraju rodjenje svoje dece u tim posebnim periodima /.
Maje , Asteci i ostale nestale civilizacije Mezoamerike , koje su za sobom ostavile tako veličanstvene i zagonetne tragove, su bar za mene , tako intrigantni, da sam na ovom putovanju veoma uživala, maksimalno „napunila baterije „ i jako puno naučila. Jer jedno je kad to čovek gleda na Tv-u ili Net-u , ili samo čita i zamišlja , a drugo kad to sve oseti i doživi.
Viva la Mexico !!!
U Beogradu , 10.02.2020 Marina Aleksić