izvor teksta: marina aleksiĆ
Panama i Kolumbija
Organizator i vodič: Alen Santrač /18.11.-06.12.2021/
Putovanje u doba korone
Klm-ov avion je nakon 10 i po sati leta sleteo u Panama City, gde nas je čekao naš lokalni vodič Goran Palikuća. Naš momak oženjen devojkom iz Paname. Popodne, 30 tak stepeni, svi , iako smo napolju, nose maske. Kažu zakon tako nalaže i svi ga poštuju. Policajci kojih ima dosta po ulicama, gde često stoje sami, uredno nose svoje crne maske po ceo dan. Ljudi u kafiće i restorane ulaze uredno pod maskama, a onda ih unutra dok su gosti koji jedu i piju, niko ne nosi. Besmisao vremena u kome živimo.
Panama je moderna američka kolonija. Platežno sredstvo je USD, samo metalne kovanice su njihov novac bilboa,koji je dobio naziv po Špancu koji je otkrio ovaj deo sveta i prvi se iskrcao na karipsku obalu Paname. Panama City kao glavni grad, od milion i po stanovnika, što čini trećinu populacije u državi, leži na obali Pacifika, ali to je grad bez lepe plaže,jer su obalu urnisali ubrzanom izgradnjom oblakodera. Infrastruktura ne prati taj gradjevinski zamah, koji krenuo u zadnjih dvadeset godina, podstaknut pranjem para zaradjenih u trgovini drogom iz Kolombije i saradnji sa Pablom Eskobarom. Danas Panama živi od zarade na Panamskom kanalu / oko dve milijarde dolara godišnje/, lučkog transporta i banaka. Sada kreću i sa ulaganjem u razvoj turizma. Verujem da smo mi prva organizovana turistička grupa iz Srbije koja je stigla u Panamu u skorije vreme. Po rečima našeg vodiča Gorana oko tridesetak ljudi sa Balkana živi trenutno u Panama City-ju. Panama ima viši standard od većeg broja latinoameričkih zemalja i samim tim nije jeftina. Minimum za normalan život jeste cifra od dve hiljade dolara. Skoro ceo prvi dan našeg boravka u ovoj zemlji , smo proveli u starom delu grada koji zovu Kastelo Vijeho, što u prevodu znači upravo to – Stari grad. Novi deo grada nema dušu, izgleda isto kao gomila drugih takvih gradova po svetu. Beograd na vodi pa deset- petnaest puta veći .
Castelo Vieho je smešten na poluostrvu i tu se nalazi i predsednička palata . Skromno zdanje s obzirom na funkciju. Fasade lepih starih zgrada iz kolonijalnog perioda se obnavljaju i sve me je to podsetilo na Havanu. Najbolji hotel je American Trade hotel u srcu Castelo Vieho ,u zgradi nekadašnje banke . Divna kolonijalna arhitektura.I tu me je kao i u Brazilu, oduševila ulična umetnost, odnosno umetnički grafiti na zidovima.
Na jednom divnom grafitu s u prikazane levo žena iz plemena Enbera, a desno Guna. Indijanska plemena koja žive u Panami.
Evo tog grafita odnosno bolje rečeno murala :
Još malo ulične umetnosti na gornjoj fotki.
A Panama upravo ovog novembra slavi dvestotu godišnjicu oslobadjanja . 28.11.1821 prestali su da budu španska kolonija ,znači tačno dve stotine godina oslobođenja od Španaca i sto osamnaest godina kako su prestali da budu deo velike Kolombije. I konačno su postali barem nominalno svoji i nezavisni. Pod šapom Amerike , koja je dugo držala sve do 1989 Panamski kanal kao svoju vojnu bazu. No tada Panamski kanal nije donosio profit kao danas , jer je Amere više koštalo održavanje te vojne baze od novca koji se prihodovao. Pa su iz ekonomskih razloga rešili da Panami vrate kanal, ali uz uslov da se Panama odrekne držanja svoje vojske, a da oni Ameri imaju pravo vojne intervencije na kanalu u cilju zastite njihovih interesa
Kanal je dugačak 80 km, to je širina najužeg dela kontinenta.
Danas prolaz brodova kroz kanal sprovode isključivo lokalni kapetani jer poznaju teren.I kaže nam vodič, da imaju mesečni prihod od 20.000 USD . Extra odgovoran posao. Naime još Španci su bili došli na ideju prokopavanja kanala , ali nisu imali tehnologiju za to . Zatim su radove počeli Francuzi, kompanija koja je napravila Suecki kanal. No oni su bankrotirali, jer konfiguracija terena i uslovi rada su se itekako razlikovali od Sueza. I na kraju su Amerikanci realizovali taj projekat. Evo mene na kanalu :
Inače u Castelo Vieho postoje ostaci crkve , a među njima je jedna noseća greda, koja je bila presudna da se kanal radi u Panami, a ne u Nikaragvi. Greda je ostala i opstala kao dokaz da područje nije trusno i to je za Francuze bila potvrda da treba da počnu tu sa izgradnjom kanala .Na kanalu danas radi desetak hiljada ljudi, a generalni direktor, vreme svog mandata provodi u rezidenciji unutar kanalskog kompleksa, gde i radi i živi. Ta funkcija je kao i sam kanal, izuzetno važna i odgovorna. Unutar kompleksa je i muzej izgradnje kanala, gde lepo objašnjavaju sistem rada sa prevodnicama.
Vrhunac aktuelnog besmisla sa maskama sam videla upravo tu – i na lutke koje predstavljaju radnike na izgradnji kanala su natakli maske! Panama ima dobar standard, Toyota je najzastupljenija marka automobila, a interesantno je što većina automobila ima tablicu samo na zadnjoj strani . Postoje 3 mosta preko kanala, koji spajaju dve Amerike. Dva su kod Panama City-ja, a treći kod lučkog grada Kolon-a, na karipskoj obali.
Naravno da sam kupila šešir, koji bih do dolaska ovamo u Panamu, smatrala originalnim Panamski šeširom. Sada znam da se pravi Panamski šešir pravi u Ekvadoru, od drugačijeg materijala i drugačijeg oblika. Materijal je tvrdji, a oblik okrugao. Takve šešire su nosili radnici na izgradnji kanala i odatle naziv Panamski šešir.
Danas u Panami radi dosta gostujućih radnika iz okolnih siromašnijih zemalja, naročito iz Kolombije i Venecuele. Zanimljivo je da ne postoji kopneni put koji povezuje Panamu i Kolombiju, a to iz više razloga. Prvo to je teritorija guste prašume, čije bi krčenje uveliko poremetilo ekološki sistem. Drugo – izgradnja bi shodno tome bila extra skupa i takođe veoma važan razlog jeste, to što bi putevi droge bili time još više olakšani. Ovako , preostaje samo brod ili avion , što je lakše za kontrolu .
U Panami žive tri različita indijanska plemena . Prvo i najmnogoljudnije je pleme Guna . Žive uglavnom na arhipelagu San Blas , na karipskoj strani Paname.1925 su digli revoluciju i izborili se za svoju autonomiju. Ima 365 ostrva, a samo 49 je naseljeno njihovim zajednicama, koje drže podalje od očiju turista. Na ostalim ostrvima koja su dovoljno velika za to, razvija se turizam Robinsonskog tipa. Znači drveni bungalovi, a ne skupi rizorti. Proveli smo tri dana na tim ostrvima. Kiša je padala svakog dana ili svake noći, ali nije bilo hladno. Za tili čas sunce ugreje posle kiše i pejzaž sine. Od tolike kišnice, ni more nije slano, vrlo malo. Imali smo pun pansion, a to znači – ručak i večera sveža tek ulovljena riba ili hobotnica, a prilog je imao tri opcije – pirinač, pomfrit ili pržene banane . I malo mešane salate.Tri dana bez interneta, potpuni relax i povratak prirodi. Ostrvski pejzaži kao sa kič postera – more,beo pesak,palme sa kokosovim orasima…Narod Guna ima svoj jezik, žive od ribolova i turizma i ima ih oko 400 000.
Ne vole da se fotografišu, smatraju da im se tako uzima duša . Žene nose specifičnu nošnju i prave umetničke slike od raznobojnih tkanina, sa motivima iz prirode koja ih okružuje.
Takodjer prave i nakit od perlica i školjki . Na rukama i nogama nose od tkanine napravljene ukrase, koje zovu šakira.
Nizak su narod. Mršavi i sitni.Druga dva plemena su Enbera i Nba, Oni žive u prašumskim oblastima i njih nismo imali prilike da upoznamo. Ali videli smo njihove rukotvorine koje se prilično skupo prodaju u galerijama u Castelo Vieho. Oni izradjuju predmete od palminog lišća sa umetničkim šarama u drugim bojama, a sve bez ikakvog šablona . A šare simetrične , slične onima na pirotskim ćilimima. Rade vaze, ćupove, činije i cena se određuje shodno vremenu utrošenom na izradu.
Ostrva San Blas u neiskomercijalizovana , nema mnogo turista i zato su pravi mali raj.
Nakon četiri dana u Panami, letimo za Kolombiju, u grad Kartagenu. Naravno da ni na aerodromu,ni u avionu, niko nije prozborio ni reč na engleskom. To je očito odlika svih latinoameričkih zemalja. Nemaju pojma engleski, a ni ne zanima ih da nauče. Čak ni u vazdušnom saobraćaju, tu na njihovom kontinentu, nije ih briga za strance van španskog govornog područja. Fakat, ni nema ih puno.Slećemo i shvatamo da su Kolombijci još usporeniji od ljudi u Panami. Nigde im se ne žuri, vreme je rastegljiva kategorija, tu su isti kao Arapi.Iz zemlje od 4,5 miliona stanovnika, stigosmo u zemlju od pedeset-šezdeset miliona ljudi. Vreme je toplo, velika je vlaga jer pada kiša.Kartagena je veliki grad na karipskoj obali Kolombije i jedan od najstarijih na tlu južne Amerike.
Ostrva San Blas u neiskomercijalizovana , nema mnogo turista i zato su pravi mali raj.
Kartagena je pod zaštitom Unesca jer ima stari deo grada , opasan bedemima, koji su originalno bili dugački 11 km, a danas samo 8 km. Ona 3 su postala gradjevinski materijal , kako je kome trebalo . Naš hotel Ermita Marriott je bio na obali, izvan gradskih bedema, ali u neposrednoj blizini jednog od ulaza u stari grad.Novi deo grada je isti kao svuda danas – oblakoderi i soliteri na gomili…
Ali zbog ovog španskog kolonijalnog grada, opasanog bedemima, Kartagena je jedan od najlepših i najposećenijih gradova u Kolombiji.Veoma mi se dopao .Koloritne restaurirane fasade sa divnim bokorima šarenog cveća, sve pršti od boja i neke pozitivne energije koju taj utisak u meni stvara.
Po rečima našeg lokalnog vodiča po Kartageni, lepe crnkinje Oralis, Kolombija danas živi od nafte koju imaju za svoje potrebe , poljoprivrede , gde je uzgoj kafe najznačajniji,(koka se naravno ne pominje), rudnika smaragda/ najveće rezerve na svetu/ i turizma. Prosečna plata je oko 350 USD, što naravno nije dovoljno za život ( zvuči poznato zar ne?), Lekari zaradjuju oko 1000 dolara, sem ako nisu hirurzi plastičari, koji zgrću milione.Postoji ,kao i u Brazilu, kult estetske hirurgije i lepog izgleda, ali ja to na ulicama i plažama ne videh. Osim ako su njihovi standardi lepote ovo – žene su mahom debele, sa ogromnim grudima i pozadinama. Devojke su vrlo često veoma istetovirane i oskudno odevene, ističući svoje ženske atribute bez kompleksa po pitanju debljine i celulita. Pitamo se ponekad jesu li one sve u službi najstarijeg zanata, ili je to ovde deo kulture baštine. Na jednom od divnih trgova Kartagene, postavljena je skulpture žene , delo poznatog vajara Fernanda Botera iz Medeljina. Kažu, ko god dotakne tu skulpturu, vratiće se ponovo u Kartagenu. A kad se pogleda to umetničko delo, jasno je da je skulptor bio inspirisan ženskom lepotom ovog podneblja.
Proveli smo 3 dana u Indijanskoj Kartageni, kako je lokalci zovu. Prvog dana smo samo uživali u šetnji po gradu, a uveče smo instiktivno odabrali odličan restoran sa dobrom živom muzikom, pa je barem moj prvi utisak o Kolombiji bio divan. Španska kolonijalna arhitektura podrazumeva unutrašnje dvorište ( to su u stvari Španci preuzeli od Arapa), tzv. patio. Tu su imali fontane i zelenilo. Danas su ta dvorišta u Kartageni divno iskorišćena u zavisnosti od današnje namene zgrade
. Ako je zgrada danas hotel, tu je bazen ili SPA centar, ili divna bašta sa muzikom.
U jednoj takvoj smo Nataša, Hristina i ja uživale druge večeri u Kartageni, uz muziku povodom svadbe koja se održavala u tom hotelu. Moram da napomenem da bez skeniranja qr koda, nema naručivanja hrane i pića u restoranu ili hotelu, bilo gde i u Panami i u Kolombiji . Bez telefona više ne možeš ni da jedeš, ni da piješ. Strašno, sa moje tačke gledišta.
Evo fotke naše grupe iz najpoznatije, odnosno najšarenije ulice u Kartageni :
A tu je i ulica mog imena :
Pa žena u njihovoj nošnji i zastava – šareno, šareno..
Tog dana smo išli na izlet van grada, na kupanje u vulkanskom blatu.To je bio izlet van grada , do mesta El Totumo gde u sred nizije, odjednom se uzdiže omanje blatno brdo, koje za moj ukus ima pretenciozan naziv vulkan. Uglavnom popesmo se do vrha drvenim stepenicama i uronismo u prirodan bazen pun tog veoma hvaljenog vulkanskog blata.. Bili smo kao prasići. Domaćini su organizovani da zarade bakšiš, pa su nas tako fotografisali do besvesti, a po izlasku iz blata svesrdno pomagali pri sapiranju tog istog blata.
Sledećeg dana u Kartageni, opet smo prepodne išli na izlet na jedno ostrvo arhipelaga Rosario, preko puta grada. Ostrvo nije bilo ni blizu onih karipskih koje smo posetili u Panami. Ali pamtiću ga po jedinstvenom doživljaju u mom životu. Naime , tu se nedaleko od obale sudaraju se dve jake morske struje, pa je obalska straža na kanuima stalno na oprezu. I tako smo se Nataša i ja u priči i želji da otplivamo malo, umesto da se brčkamo u plićaku kao velika većina, vrlo brzo našle dosta daleko od obale. Kad smo to shvatile, krenule smo da plivamo punim gasom ka obali, ali jedino što smo uspevale bilo je da stojimo na mestu. No momci u kanuima iz obalske straže su nas primetili i došli da nas vade iz vode i voze na obalu . Usput su osim nas pokupili i Danijelu i Stojana , koji su plivali našim putanjama.
Evo nas sa našim spasiocima :
Poslednje veče u Kartageni proveli smo u nekom njihovom veoma popularnom klubu – restoranu, gde smo shvatili da smo mi ipak temperamentniji narod od njih sudeći po ponašanju u kafani sa muzikom. Moram da napomenem da je ovde razvijena ekološka svest. Ulice su čiste, sve je u stvari čisto, a tako je bilo i u Panami.Sutradan ujutro autobus , čist i udoban, samo nas ,vozi u Santa Martu, najstariji grad u Kolumbiji, osnovan 29.07 .1525 na karipskoj obali.Lokalni vodič nas je provela po gradu , koji ima dušu , ali ne i tako kompaktno arhitektonsko historijsko gradsko jezgro da bi bio pod zaštitom Uneska, kao Kartagena . Grad od 600 000 stanovnika, na obali podno planinske oblasti, nacionalnog parka Sierra Nevada de Santa Marta. Pun života, muzike i turista koji dolaze tu kako zbog mora i provoda, tako još više zbog odlaska na trekking po džungli , kako bi stigli do Izgubljenog grada Tayrona naroda.
U Santa Marti se zbog toga nalazi i poznati muzej zlata, koji čuva zlatne predmete nadjene na lokalitetu Izgubljenog grada, koji je otkriven tek 1972 godine. To je bio i naš motiv dolaska u Santa Martu. Grad je dobio ime po svojoj zaštitnici, a poznat je i po tome što je tu umro Simon Bolivar, veliki junak, oslobodilac 5 latinoameričkih zemalja, od španske kolonijalne vlasti. Bolivija, Ekvador, Peru, Venecuela i Kolombija su mu veoma zahvalane .U Kolombiji je zakonska obaveza da u svakom gradu postoji trg Simona Bolivara sa njegovom statuom .
Evo ga grafit u Santa Marti.
4 dana provedena u džungli na putu do Izgubljenog grada ( Lost city of Colombia – https://lostcitycolombia.com/ ) i nazad, su jedinstveno iskustvo, sa svakog mogućeg aspekta. Organizacija celog tog izleta je bila bez greške. Lokalna agencija Magic Tours i njeni vodiči su za svaku pohvalu. Prvog dana smo svi krenuli pešice da predjemo etapu od 12 tak kilometara, do prvog kampa. Stojan je već tada jedan deo te prve etape prešao tako što su ga prevezli motorom do mesta, do koga se može motorom. Put je u celini jedna teška i zahtevna planinarska tura, na kojoj se savladava oko hiljadu metara nadmorske visine, u dužini oko 64 km za 4 dana , tokom odlaska i povratka.
Ali uz visoku vlažnost / svakog dana popodne ili uveče pada kiša jer još uvek traje kišni period/ i put koji vodi preko kamenja, više reka koje treba pregaziti, strašnih uzbrdica i još gorih nizbrdica i često potpuno raskvašenog blata do kolena. Tako da nije čudo što smo nas petoro iz grupe , nakon tog prvog dana, rešili da iznajmimo mule za preostala tri dana.Mudra odluka jer je ostatak grupe onda bio brži bez nas “ kornjača“ ( Los Tortugas), kako nas je prozvao glavni vodič Pedro. Jahati mulu po toj ruti takođe nije bilo baš lako. Ali meni je prijalo, jer sam mogla da posmatram kraj kroz koji smo prolazili i da uživam u toj prirodi i njenoj divljoj lepoti. Prolazili smo pored sela Indijanaca domorodaca. Kuće od blata sa slamnatim krovovima, ali bunari ozidani -izvana kamenom, a iznutra keramičkim pločicama. Civilizacija ih je okrznula, ali oni ipak i dalje žive svojim tradicionalnim načinom života.
Videh i neke krave i prasiće koje gaje. Pomislih kako je tu sasvim sigurno sve čista organska proizvodnja. Tu su sada četiri indijanske zajednice , potomci legendarnog naroda Tayrona , koji je izgradio grad , čije ostatke idemo da vidimo duboko u džunglu. Na treku postoje 3 kampa , za 3 noćenja koja imamo. A izmedju kampova postoje mesta za odmor gde se učesnicima treka služi kao osveženje sveže voće i sokovi i prodaju suveniri. Ta cela regija se zove Sierra Nevada de Santa Marta / u prevodu Snežna planina Santa Marte/ i naseljena je do neke mere / čitaj dubine u džungli/, seljacima farmerima Kolombijcima, a srce džungle i dalje pripada tim autohtonim indijanskim zajednicama.Tu je zemlja veoma plodna, vode ima u izobilju, marihuana i koka tu divno uspevaju….
Imali smo priliku da nam pripadnik jedne od tih zajednica priča o njihovom načinu života. Najzanimljiviji deo je bio – seksualno vaspitanje. Momak kad napuni 18 godina , može naravno uz blagoslov majke / žive u matrijarhatu/ i plemenskog šamana da se provizorno oženi. To je brak na mesec dana sa ženom koja je ili udovica ili razvedena, obično duplo starija od njega . Ona treba da ga nauči i obuči svemu što se tiče muško- ženskih odnosa. Nakon mesec dana on može da bira – da li će da ostane sa svojom profesorkom i dalje u pravom braku ili će da izadje iz te veze i ženi se devojkom svojih godina. Naravno, ako izabere da ostane on je onda materijalno zbrinut, a ako reši da se ženi devojkom svojih godina, onda počinje od nule. Muškarac može da se razvede , odnosno ode kod druge, ali sva stečena imovina, kao i deca, ostaju ženi. Indijanci se oblače isključivo u beloj boji koja od prljavštine posivi. Pitala sam zašto – kažu belo kao simbol čistote i neukaljanosti grehovima.Glavno prevozno sredstvo kao i sredstvo transporta robe, jesu mule. Kako za Indijance, tako i za farmere . Ali kada se stigne do trećeg kampa, tu je kraj rute i za mule. Odatle se do Izgubljenog grada, može isključivo pešice , a treba i ozbiljna reka da se predje.
Mi smo je prešli zip linijom, dok je omladina iz neke druge grupe to činila gazeći vodu do pojasa. A kad se reka predje, sledi finale svih napora – treba se popeti preko 600 uskih, klizavih i strmih stepenica do prvog nivoa Izgubljenog grada! Stepenice su originalne, izgradjene od strane neimara koji su i ceo taj grad napravili. Ali svi ti napori su bili vredni osećanja i zadovoljstva koje nas je obuzelo kada smo kročili nogom u Izgubljeni grad.
Magija tog mesta je bar za mene bila očaravajuća. Jutro je bilo savršeno vedro i sunčano , a to je jedino vreme kada se ovo mesto posećuje. U džungli kiša pada uvek popodne ili uveče, odnosno noću. I to svakog dana, barem sada u toku kišnog perioda. Grad je koncipiran na 3 nivoa i sa 3 strane. Četvrta strana se naslanja na planinu. Arheolozi su na ova 2 km2 koja su otrgnuta od džungle , pronašli ostatke 244 zgrade . Kažu da se grad prostire na još 2 km2, ali to je i dalje u zagrljaju džungle, a i lokalne zajednice Indijanaca su protiv daljih iskopavanja i veće komercijalizacije lokaliteta, jer smatraju da tu počivaju duše njihovih predaka. Svi ostaci su u stvari kao temelji, ozidani u pravilnom krugu ili polukrugu. Prvi nivo je najširi, a treći najuži.
Vodič koji je ujedno i istoričar nam je ispričao kako ispod ovih nivoa ima još starijih ostataka gradjevina iz 3.veka nove ere, dok je ovo sve što vidimo iz 7-8 veka. Priča koju nam je on oficijelno ispričao je bar za mene nelogična. Eto taj grad je izgradio narod Tayrona . Španci su došli početkom 16 veka i naterali Indijance koji su živeli u priobalju da se povuku duboko u džunglu, u ovaj grad.. A zašto je grad izgradjen mnogo pre Španaca i ko je i zašto tu živeo u međuvremenu, to ne umeju baš da objasne. I kako je svo znanje i umeće tog naroda koji je izgradio takav grad na tom extra nepristupačnom mestu , nestalo jer ti njihovi potomci koji danas žive u toj džungli, žive u kolibama od blata sa slamnatim krovovima. A grad je napravljen tako da bi i danas uz svu modernu tehnologiju, bilo veoma teško i skupo upustiti se u takav poduhvat.. Ja sam stalno imala asocijaciju na heliodrome, kada sam posmatrala te savršene kružne temelje , koji se na nivoima nižu kao tri niske bisera na ogrlici. U svakom slučaju još jedna zagonetka te mistikom obavijene prošlosti južne Amerike.
U gradu Santa Marta, postoji muzej zlata / u koji na žalost nismo stigli da odemo jer se poseta rezerviše unapred / , koji je i otvoren zbog mnoštva zlatnih predmeta nadjenih u Izgubljenom gradu . Porodica farmera koji su živeli u toj regiji je tragala za zlatom i kada su ga našli, nisu otkriće prijavili državi, već su krenuli da prodaju to na pijaci. Nakon izvesnog vremena upali su u oči i bili su prijavljeni vlastima . Tako je država saznala za arheološki biser i krenula u njegovo otkopavanje. To je danas nacionalni park i tu ne može ništa da se menja, te tako onaj ko želi da poseti mesto može da ide ovako kao što smo išli mi ili da plati 3000 USD dolazak helihopterom . Ja sam imala utisak da su neimari upravo izabrali to mesto , kako bi nepristupačnost bila vrsta odbrane od uljeza. Popeti se uz tih 600 veoma strmih stepenica , bilo je teško . Ali silazak je bio još zahtevniji . Tu nema nikakve ograde . Silazili smo držeći se za ruke i gledajući isključivo u noge onoga ko se spušta ispred tebe , uz maksimalnu koncentraciju . Osećala sam se sigurno izmedju Danijele i Pedra i zahvaljujući njima sišla bezbedno i bez problema . ( ja , koja imam frku od visine ! )
Kampovi u kojima smo spavali te tri noći su čisti i organizovani.Tuševi i toaleti sa tekućom vodom, doduše hladnom. Ali nije to problem jer je vreme toplo. Spavanje u krevetima na sprat , sa komarnicima. Funkcionisali smo kao vojska .
Pre 18 h se mora stići u kamp , jer pada mrak i u to vreme je već noć. Do 19 h se večera , a od 20 h gasi struja i ide se na spavanje. Ustaje se ujutro u 5 , u pola 6 je doručak , a u 6 sati je polazak na sledeću etapu. U povratku smo doživeli i pljusak u vidu potopa na putu do drugog kampa. Za tili čas se potočići kojih ima svuda , pretvoriše u bujice , a jahanje muli nije bilo moguće . Jedva smo se i pešice probili, mestimično gazeći vodu do kolena. Uprkos planinarskim kabanicama bili smo skroz mokri. Priroda u džungli pokazuje sva svoja lica , menjajući prizore kao na filmskom platnu.
Na stepenicama jednog od nivoa Izgubljenog grada.
Kolombia / a ne Kolumbija kako mi kažemo / je dobila ima naravno po Kristoferu Kolombu. I Kolombijci insistiraju na nazivu Colombia. Nakon izlaska iz džungle , vraćamo se u civilizaciju u Santa Martu i letimo pravo za glavni grad Bogotu. Bogota , grad na 2600m nadmorske visine u kome rastu palme i nikada ne pada sneg. U toj bogatoj i velikoj državi , nema godišnjih doba , bar ne tamo gde smo mi bili . Na karipskoj obali je večito leto sa 30 i više stepeni , u Medeljinu je večito proleće /18-25/ , a u Bogoti je uvek ujutro i uveče sveže / desetak stepeni/ a preko dana do 20 tak. A sve to udaljeno na po sat vremena leta avionom.
Bogota je kažu i zvanično grad sa najviše grafita ili bolje rečeno murala, u celoj Latinskoj Americi , gde je inače ta vrsta ulične umetnosti široko rasprostranjena.U ovoj zemlji to je način izražavanja bunta i socijalne nepravde. To daje fantastičan kolorit gradu. Zemlja je bogata prirodnim resursima / sem smaragda , imaju i puno rudnika zlata /, ali korupcija čini svoje . Mnogo smo sličnosti videli izmedju nas i Kolumbije , samo što je to mnogo veća zemlja , pa shodno tome ima i veći broj siromašnih i beskućnika. Na ulicama, u srcu, kako Bogote , tako i Medeljina , cveta ulična trgovina na kartonskim kutijama . Vodič u Bogoti nam reče – evo prvi put u istoriji imamo ženu premijera –i to lezbejku !!! Samo smo se nasmejali…Pitah ga za proizvodnju i kontrolu droge. Reče –I dalje se 80% svetske proizvodnje kokaina proizvodi i exportuje odavde, a imamo i kvalitetan heroin !!! Pa ko to kontroliše , sad kada nema Pabla Eskobara i narko kartela , bilo je moje sledeće pitanje . Odgovorio je – vlast – država , preko kriminalaca koji su u sprezi sa vlasti …. / Déjà vu !!!
Vodič je zatim nastavio da se žali – eto Bogota je grad od deset miliona stanovnika , glavni grad KOJI NEMA METRO !!! Gotovo da smo se utešili – eto pet puta veći od Bg-a , a nema metro… Od svakog zla , se uvek nadje gore …
Kolombijska zastava ima tri boje . Žuta, plava , pa crvena . Žuta simbolizuje prirodna bogatstva kojima zemlja obiluje / zlato je prva asocijacija, naravno/, plava boja predstavlja dva okeana na koja Colombija izlazi , a crveno je krv, prolivena u svim sukobima , a prvenstveno u borbi za oslobadjanje od kolonijalne vlasti.
Sistem obrazovanja imaju i privatan i državni . Najprestižniji univerzitet je ipak privatan – sistem kao na zapadu , a ne kao kod nas. Što se tiče zdravstva , besplatno je samo za najsiromašnije , ostali plaćaju neki udeo shodno socijalnom nivou , kome pripadaju . Imaju sistem od 6 nivoa socijalnog statusa . Prvi nivo su oni najsiromašniji i za njih je sve besplatno u državnom sistemu zdravstva i školstva. Što si na višoj lestvici na toj karti, udeo koji plaćaš je veći.
Nataša i ja smo uspele da obidjemo muzej zlata u Bogoti. Tu se vidi koliko su nalazišta zlata rasprostranjena po Kolombiji , a posebno koliko je različitih indijanskih naroda ostavilo iza sebe zlatnih predmeta / muzej je veoma bogat , a to je samo mikro delić onoga što je spašeno od Španaca /. Nije čudo što je tu nastala i legenda o Eldoradu, (Zlatni)- tako se danas zove medjunarodni aerodrom u Bogoti –prema toj legendi.
Ovo je najpoznatiji eksponat u muzeju zlata, u Bogoti, koji smo videle , a odnosi se na tu legendu naroda Muisca/ a to je narod koji je nastanjivao predeo današnje Bogote/, po kojoj je u narodu Muiska, nakon smrti vladara, započinjao proces ustoličenja njegovog naslednika, “Zlatnog”. Odabrani novi lider zajednice, obično jedan od nećaka prethodnog vladara, prolazio je kroz proces inicijacije, čiju je kuluminaciju predstavljao završni čin veslanja na splavu do nekog svetog jezera, kao što je jezero Gvatavita u Centralnoj Kolumbiji.
Okružen najvišim sveštenicima, ukrašenim perjem, zlatnim krunama i drugim ukrasima, novi vođa bi potpuno nag, prekriven samo zlatnom prašinom, prinosio bogovima predmete od zlata i smaragda i druge dragocenosti, bacajući ih u jezero. To je bilo praćeno velikom svečanošću na obalama, na čijem vrhuncu je narod, zadovoljan veličinom prinetih darova, glasnim odobravanjem pozdravljao svog novog vođu. Eksponat je filigranski uradjen i pokazuje kakvu tehniku izrade zlatnih predmeta su imali autohtoni stanovnici ovog dela sveta pre dolaska Španaca .
Unutrašnjost restorana u Bogoti i fasada zgrade u najkoloritnijem kvartu
:
Katolička crkva je po mom mišljenju i svemu što sam videla, najjača baš u Južnoj Americi . I dan danas. Tako je na brdu Monseratte iznad Bogote smeštena katedrala , mesto hodočašća , na 3152 m nadmorske visine , do koje smo stigli ne žičarom, već tramvajem koji se zove teleferiko – ide uz brdo po šinama .To je fantastičan vidikovac sa koga se pruža pogled na celu Bogotu . Španci su tu napravili katedralu , jer je to mesto već bilo sveto za lokalne Indijance naroda Muiska , kada su oni stigli . I kao i na drugim mestima po Latinskoj Americi , Španci su sve činili ne bi li što brže, jače i dublje uveli Indijance u katoličanstvo. Nisu se libili da elemente lokalnih verovanja ukomponuju ili iskoriste u svom predstavljanju katoličke vere i crkve , domorodcima. Tako je i ovo brdo, sa tom katedralom kao Medjugorje . Mi smo srećom došli u sred radnog dana, pa nismo mnogo čekali na prevoz do gore . Vikendom je kažu čekanje od nekoliko sati, minimum.
Strašan primer biznisa koji katolička crkva pravi /po mom mišljenju/ , jeste i tzv. “ prvo čudo Kolombije “ – odnosno podzemna katedrala od soli. U Kolombiji su pravili svoj lokalni izbor za najveće čudo – delo ljudskih ruku i naravno da je “ pobedila” katedrala . U mestu Zipakira , dva sata vožnje od Bogote ( inače rodno mesto kolombijskog nobelovca Gabrijela Garsije Markeza ), postoji ogromno brdo gde je veliki rudnik soli. Vodič nam je objasnio da je tu nekada bio okean i da odatle potiču te naslage kvalitetne soli. Do dubine od 180 metara dozvoljava se ulaz turistima i napravljen je sadržaj za turiste , odnosno vernike turiste. Opus Dei , katolička organizacija je investirala u izgradnju ove podzemne katedrale u rudniku soli . Unutra je sve od soli i arhitektonski to jeste maestralno izvedeno .
Ali je još maestralnija ideja kako vaditi odatle mnogo više para od turizma, prvenstveno verskog , nego od soli. Spuštanje do nivoa katedrale ide širokim hodnicima , gde je napravljeno 14 tačaka Isusovog stradanja do raspeća i posle tačka vaskrsnuća . Sve to uz umetnička dela u vidu krstova svih dimenzija i oblika, kao i skulptura od soli. Nema apsolutno ništa što nije u funkciji katoličanstva i katoličke crkve.I kad se stigne do nivoa katedrale , tu jeste prostor sa stolicama –odličan za koncerte i razne performanse / imali smo priliku da odgledamo igru zvuka i svetla i to je bio najbolji deo posete tom “prvom kolombijskom čudu”. / Ali da bi biznis/ plaćaju se naravno ulaznice / bio upotpunjen , tu je i podzemni shopping centar , kao i spa centar . !!! Evo ga spa centar :
Izlet u Zipakiru ću pamtiti i po besplatnom ručku , koji sam dobila u jednom od dva najstarija restorana u Kolombiji –pod nazivom “La puerta falsa” , porodičnom biznisu koji vodi već 9 generacija iste porodice/imaju restoran u Bogoti i tu u Zapakiri iz 1816 godine / i o njima je pisao i National Geographic. Primer gostoljubivosti i srdačnosti kolombijskog naroda, prema verovatno prvoj Srpkinji koja im je ušla u restoran , a gde sam naišla i na odličan engleski , pa smo lepo mogli da se ispričamo.
Iz Bogote smo leteli za Medellin / što mi izgovaramo kao Medeljin, a oni kao Mededžin/ , poslednju tačku naše ture po Kolombiji, u grad svetski poznat kao rodno mesto Pabla Eskobara i nekadašnji operativni centar trgovine drogom. Put od aerodroma do grada vodi kroz tunel dugačak 13 km./ napravili su ga ispod celog jednog brda/. I kada se izadje iz tog tunela pukne pogled na grad , koji leži u kotlini . U suštini grad je geografski lociran kao Sarajevo, samo u većim razmerama. Srce grada je u kotlini kroz koju teče reka , a grad se širi po okolnim brdima . Sam grad ima oko 2,5 miliona, a sa svim rubnim delovima 4 miliona stanovnika . I jedini je grad u Kolombiji , koji ima metro – doduše nadzemni.
I kada se ulazi u grad iz pravca aerodroma , ulazi se u najbogatiji deo grada tzv.Povlado. Mislili smo da smo stigli u NewYork, L.A. ili neki drugi bogati svetski grad, gledajući kroz šta prolazimo. Četvrtak uveče, život buja , sve puno u sjajnim restoranima, baštama , ispred parkirani extra luksuzni automobili…. Butici , radnje , sve šljašti …. Inače je decembar u celoj zemlji mesec slavlja , zbog Božića i N.godine. Ali fešte traju ceo mesec , ne samo ta dva dana.I u najsiromašnijim kvartovima , ljudi se trude da okite kuću, prostor, kako i koliko god mogu.
Moje prvo pitanje vodiču, sutradan , bilo je – da li je Medeljin najbogatiji grad u Kolombiji ? Jer to je bio moj utisak od prethodne večeri. Odgovor je bio – ne nije , to je po njenom mišljenju ipak glavni grad Bogota.. I kada smo tog dana završili turu obilaska grada shvatila sam , da smo mi odseli u najbogatijem delu grada , ali da je ostatak mnogo siromašniji. Medeljin je grad koji se najbrže razvija u zemlji i koji pretenduje da postane industrijski centar . Imaju razvijenu industriju cveća , a razvijaju i IT sektor.
Žele i da razviju turizam i da se oslobode epiteta narko centra . Ne vole pominjanje Eskobara i pitanja o njemu .Ali ja sam ipak pitala . Karolina , naš vodič je odgovarala – kaže , deca u školama u Kolombiji danas ne uče o Eskobaru , o njemu se ćuti . To je pogrešno , kaže ona , jer se na taj način stvara urbani mit i legenda o njemu , kao nekoj vrsti kolombijskog Robin Huda . A oni , ljudi koji potiču iz Medeljina, koji su tu živeli u njegovo doba i koji se sećaju tog vremena i znaju kako se ponašao, su mnogo propatili i izgubili drage ljude, zahvaljujući njemu. I zato ne žele ni da ga pominju, ni da ga se sećaju.
Medeljin je podeljen u 16 komuna / kao Bg opština/. Mi smo videli tri. Povlado, najbogatiji deo gde smo bili smešteni / jer je i najbezbedniji/, centar grada –poslovni deo u kome se ne živi i čuvenu komunu 13 – deo grada koji je najviše propatio zbog Eskobara , ali je zato danas najpoznatiji , pa postaje i turistička meka.
U centru grada na otvorenom su postavljene 23 ogromne skulpture , poznatog kolombijskog ali i svetskog vajara i slikara Fernanda Botera , čiji je rodni grad takođe Medeljin. Zato je svom gradu i poklonio te skulpture kao stalnu izložbu. Meni se to sve veoma dopalo , taj njegov stil figurativne umetnosti, koji je po njemu dobio i naziv boterizam. Sve skulpture prikazuju krupne žene , muškarce , životinje. Vodič nam je objasnila – vidite u ovom podneblju sve je krupno – stvarno nigde nisam videla krupniji avokado /kao dinja kod nas/ ili mango . Žene imaju krupne obline i retko su tanke i mršave…
Idemo dalje po centru – najstarija crkva . Ispred nje – prostitutke i travestiti –seks pijaca. Pitamo – pa zašto baš tu –ispred crkve ?? Pa kako zašto – kaže Karolina – tu i jeste najpraktičnije , jer kad zgreše , udju časkom u crkvu ispovede se ili očitaju par molitvi i oslobode se greha i idu dalje… Praktičnost katoličke crkve na delu… Gužva u gradu je neopisiva , pešačka je zona i jedva se prolazi . Odjednom na velikom trgu postavljena je bina i u toku su probe . Afro festival traje i uveče će tu biti sjajan koncert. Još jedna žurka u mesecu slavlja. Ljudi svih nijansi i mešavina žive danas u Medeljinu , kao i u celoj Kolombiji.
Na kraju , krećemo našim minibusom u komunu 13 . Smeštena je na jednom od brda , ali na brdu preko koga vodi najkraći put ka pacifičkoj obali Kolombije. I zato su je Eskobar i njegovi ljudi I izabrali kao poslednje utočište , kada je krenula organizovana hajka na njih. Krećemo od vrha i spuštamo se na niže ka gradu. Kroz komunu nas vodi Fredi , muzičar reper koji potiče iz te komune , koga tu svi znaju i vole. / Sve me to podseća i organizaciono i arhitektonskim izgledom na favelu u Rio de Žaneiru , mada je priznajem tamo bilo ipak mnogo opasnije /. Prolazimo pored policijske stanice za taj deo grada , koja izgleda kao utvrdjenje sa puškarnicama i ogradom od kolutova bodljikave žice . Nailazi četa policajaca na motorima – po dvojica na motoru , od kojih je onaj koji ne vozi, pod punom ratnom opremom sa fantomkom i naoružan svim i svačim, uključujući i duge cevi … Prave nindža kornjače …./ Eto zašto sam se ovde osetila sigurnije nego u Riu u faveli – tamo njihova policija ne zalazi …/ Evo još Botero skulptura :
Kuće su zbijene jedna do druge , uske stepenice izmedju njih vode na dole , svi se znaju . Tako izgleda život na strmim obroncima komune. Siromašno i teško. Donji deo komune, ima čak i pokretne električne stepenice . Svi smo pomislili da je to zbog turista koji se muvaju u tom donjem delu, sede po kafićima napravljenim u kućama u kojima se i dalje živi , kupuju suvenire , slike ili printove grafita, na uličnim izložbama / svi smo kupili bar neki , jer je teško tom koloritu odoleti/. Naravno da su tu i stvarni grafiti , koji apstraktno prikazuju policijske operacije u ovoj komuni u doba Eskobara. Nema tu porodice , koja tada nije izgubila nekog svog. Država je uz pomoć Amera 2003/2004 razbila narko kartele i zatim je grad Medeljin rešio da promeni, odnosno poboljša život u tim siromašnim komunama po brdima , tako što im je izgradio ili električne stepenice kao u komuni 13 ili žičare . Tako su im olakšali penjanje do kuća. Zatim su sve ulice asfaltirane , komune su dobile vodovod , kanalizaciju i struju .
Sutradan odlazimo na još jedan divan izlet , koji mi je ostao u sećanju kao šlag na torti ovog čarobnog putovanja . La Piedra del Penol (la piedra del peñol en guatapé colombia ).
Turistička regija , dva sata vožnje od Medeljina. Lokalci su tu odavno imali vikendice i dolazili na odmor , ali sada zahvaljujući toj steni i šarmantnom gradiću Guatape u blizini , to postaje deo svakog itinerera stranih turista. Regija je zbog izgradnje brane za hidrocentralu , dobrim delom potopljena . Ostali su izvan vode najviši vrhovi i sada ceo kraj izgleda kao puno jezera, kanala i manjih i većih ostrva , na kojima ljudi imaju vikendice, a prevoze se čamcima izmedju , dok ponegde ima i mostova. A pored svega toga – na obali ogromna stena na čiji vrh se stiže preko 660 stepenika. Stena i zemlja oko nje su privatno vlasništvo i vlasnik zgrće milione , pošto se sa vrha stene pruža fantastičan pogled na celu regiju. Naravno da je on na vrhu napravio i restoran i suvenirnicu. Izgradio je te stepenice i napravio turistički biser. Nakon uživanja na tom vidikovcu otišli smo do obližnjeg gradića Guatape. Nisam videla koloritnije mesto , u inače veoma slikovitoj zemlji Kolombiji.
Tu , u tom mestu je fasada svake kuće u istorijskom centru gradića , ukrašena bareljefom koji oni zovu zokalo. Naime, jedan umetnik se setio da na svojoj kući napravi ukras tog tipa i ubrzo su to svi prihvatili. S tim što je svako izabrao nešto što ima veze sa njegovom kućom, porodicom , životom. Zokalo je reč koja označava postament na spomeniku / bar je u Meksiku tako / , a ovde su ti bareljefi takodje postavljeni nisko , praktično ukrašavaju zid ispod prozora prizemnih kuća , odnosno zidove temelja. I to postoji tako, samo ovde , nije se raširilo dalje po Kolombiji i čini taj gradić specifično lepim i privlačnim za turiste.
Puni utisaka sa divnog izleta , vraćamo se u Medeljin i uveče svi zajedno izlazimo u najpoznatiji klub-restoran sa živom muzikom u Medeljinu. Poslednje veče ovog sjajno izvedenog putovanja u organizaciji Alena Santrača , želimo da provedemo u plesu i zabavi. Muzika je bila živa , ali veoma lokalno usmerena. Isključivo se svirala salsa i merenge i ništa od bilo čega poznatog van granica njihove zemlje.
Evo ih Guatape fotke :
Evo kako izgleda zokal .
Na donjim fotkama : Zezanje na ulicama Gutape-a, pa grupa pred večernji izlazak u Medeljinu
Sutradan letimo nazad u Bogotu , popodne provodimo šetajući još malo po centru Bogote i uveče let za Pariz i povratak kući. Bajka se završila , vratili smo se u realnost svakodnevnice. 13.12.2021 Marina Aleksić