izvor teksta: marina aleksić
Organizator i vodič: Alen Santrač: CENTRALNA AMERIKA / 22.01.-12.02.2025 /
GVATEMALA , BELIZE , KOSTARIKA , NIKARAGVA
Gvatemala / Belize
Tek kada sam se evo vratila u „normalu“, u kolotečinu svakodnevnice, shvatam koliko je ovo putovanje bilo bogato u svakom pogledu. Raznovrsno, koloritno , edukativno , jedno od najlepših putovanja u mom životu .
Gvatemala i Nikaragva su mi posebno prirasle srcu jer su nekako autentičnije i manje komercijalizovane zemlje od Belizea i Kostarike. A ja volim tu špansku /čitaj mavarsku /kolonijalnu arhitekturu veselih boja,prizemnih zgrada sa unutrašnjim dvorištima , to šarenilo boja na pijacama indijanske „domaće radinosti“ gde se većina suvenira kupuje, magiju i tajnovitost arholoških lokaliteta drevnih Maja ,koje me uvek iznova zadivljuju njihovim umećem kako arhitekture, tako i astronomije.
Na celom tom području , odnosno u sve 4 zemlje, zbog blizine ekvadora , celu godinu vlada ravnodnevnica – sunce izlazi ujutro izmedju pola 6-6 , a isto tako zalazi popodne u to isto vreme. Dan uvek traje 12 sati i posle 18 časova pada mrak. To nam je celo vreme bilo čudno jer se prodavnice zatvaraju u 6 popodne , a barovi i restorani oko 10 uveče, a naš biološki sat radi drugačije.
Gvatemala – u prevodu sa majanskog jezika „zemlja kukuruza“. Nije čudo , jer glavna hrana u tom podneblju i jeste kukuruz, pirinač, pržene banane i pasulj. Inače ,to je zemlja vulkana . Posle Indonezije, Gvatemala je najtrusnije područje na svetu jer se nalazi na liniji tektonske ploče od Aljaske do Patagonije i na delu tzv.Vatrenog prstena koji ide kroz Pacifik do Indonezije. Imaju preko 300 vulkana od kojih je 37 aktivno. Praktično svakog dana se u zemlji registruje seizmička aktivnost. Zemlja ima 22 tzv”departmana “ , ali oni vole da kažu savezne države. U Gvatemali je sve slikovito , autobusi su šareni i unikatni , nisam videla dva jednako šarena . Novac im se zove kecal – majanski naziv za pticu.
Antigva je stari kolonijalni španski grad i naš prvi kontakt sa ovom zemljom. Nekadašnji glavni grad, od početka 16.veka (1543 ) pa sve do zemljotresa 1773 godine . Veoma me je podsetio na Kartagenu u Kolumbiji ili Trinidad na Kubi ili San Cristobal de Las Casas u Meksiku. Nalazi se u stvari u središtu vulkanske kaldere u udolini, okružena sa tri vulkana, Aqva ( “voda “ –najimpresivniji ) ,Fuego (“vatra”) I Akatenango . I iz svakog dela grada ,pogled pada na neki od ta tri vulkana. Vulkanske erupcije i razoran zemljotres iz 1773 su učinili da ne bude više prestonica,a inače je bila treća po redu prestonica. Od 1979 je pod zaštitom UNESCO koji je tek od 2010 ozbiljno počeo da renovira fasade i zgrade i zato je to danas prelep turistički biser,čiji glavni kolonijalni deo je moguće potpuno obići pešice. Svuda je kaldrma,ulice pod pravim uglom i naravno bez semafora. To je jedini planski građen grad u Centralnoj Americi u vreme španske kolonijalne vladavine. Glavni trg i oko njega pravougaona mreža ulica . Arhitekta je bio Italijan !
Svi smo bili raspamećeni I zavedeni tim kućama koje su danas uglavnom divno restaurirane I pretvorene u hotele, restorane, prodavnice , galerije. Svako to unutrašnje dvorište je drugačije I krije neku svoju priču. Tu i tamo ljudi i danas žive u takvim kućama , ali većina je prodala svoje od kako je počeo da cveta turizam , zarad pretvaranja u te prelepe komercijalne objekte.
Gvatemala po rečima našeg lokalnog vodiča Pabla je bogata zemlja u kojoj se dobro živi. Na prvom mestu od poljoprivrede gde se 90% proizvoda izvozi/ kafa ! /. Zatim imaju i naftu,a razvijaju i turizam. Školstvo i zdravstvo su i privatno i državno,imaju četvrt miliona studenata koji dobijaju dobro obrazovanje i uče razne strane jezike. U osnovnoj školi obavezno se uče dva jezika,španski kao glavni i službeni jezik države i majanski.Preko 65 %stanovništva su čisti lokalci ,zatim oko 25% mešanci koji se nazivaju Mestici i ostatak su stranci. Mešanci u svojim korenima imaju lokalne i sve evropske narode,na prvom mestu Špance,zatim Francuze,Italijane koji su dolazili na ovo tlo u srednjem veku.
Trg oružja je kao i svuda u španskoj kolonijalnoj arhitekturi glavni trg na kome je do zemljotresa bila monumentalna katedrala sa dubinom bazilike od 75 m , naravno postavljene u smeru istok – zapad, simbolika od radjanja života (sunca) do smrti (zalaska). Posle zemljotresa ostala je prednja fasada i deo od 15-20 metara dubine, pa su je „prekrojili“ u renoviranju pa je oltar sada na južnoj strani. A iza su ostali arheološki ostaci originalnog zdanja katedrale,za koje nam je Pablo rekao da ne videti to je isto što i doći u Rim,a ne videti Koloseum. Naravno,kao i svuda Španci su podizali crkve gde god su u gradu bila mesta majanskih svetilišta,da bi ih na taj način zatrli, ali sa druge strane su svuda inkorporirali i neke majanske simbole da bi ih lakše konvertovali u hrišćanstvo.
Na primer, na crkvi posvećenoj devici Rosariji, je na fasadi simbol kukuruza, što nema nigde drugde,a ta crkva je jedinstvena po svojoj strukturi i arhitekturi jer je jedini objekat kome ni jedan zemljotres nije mogao ništa – zidovi su debeli od 2,5-3 metra,prozori u toj debljini uradjeni kao oktagoni,a i temelji su ukopani nekoliko metara. Arhitekta lokalac,genijalac iz 16. veka.
Antiga- u značenju Stara- ima nešto što nisam nigde pre videla u španskim kolonijalnim gradovima- javna praonica veša iz 16 veka. Mesto i društvenog okupljanja,na trgu sa velikim otvorenim rezervoarom vode. Vrlo interesantna gradjevina, koju najbolje mogu da opišu sledeće fotografije.
Inače originalan naziv grada jeste “ Santijago de los kabaljeros” što bi u prevodu bilo Vitezovi Svetog Jakova. Ime je promenjeno u Antigvu jer je postojalo još jedno mesto sa istim nazivom u Dominikanskoj Republici. Kada je UNESCO uzeo grad pod svoju zaštitu , promenili su naziv grada da ga ne bi brkali sa gradom u Dominikani.
Jedan od simbola grada jeste i žuti luk Svete Kataline/ slika na strani 5/, u stvari pasarela kojom su časne sestre prolazile iz zgrade u kojoj su živele / sa jedne strane ulice/ u crkvu /sa druge strane ulice/ , koja je danas potpuno u ruševinama.
Pijace su priča za sebe , kako one sa hranom, odnosno voćem i povrćem , tako i ove sa suvenirima.
Nakon dva dana uživanja u Antigvi , šetanja po gradu , penjanja na vidikovac / ja I Goranka doduše u njihovoj motorizovanoj verziji “tuk-tuka” / odakle se pruža prekrasan pogled na ceo grad u dolini / , posete muzeju žada/vrlo mali i prepun turista Poljaka/, zatim muzeju istorije , odosmo i na jednu plantažu kafe u blizini Antigve , iznad mesta San Miguel de Eskobar. Porodična manufaktura kafe , gde su nam ispričali i pokazali sve od gajenja biljke sa crvenim bobicama, od kojih se obradom stiže do prženja i mlevenja kafe . Inače naziv kafa ,kao i biljka potiču iz Etiopije iz pokrajine, čije ime je Kafa.
I vodič Pablo i taj mali privrednik, vlasnik plantaže ostavili su na mene sličan utisak. Obojica su svoj posao radili sa žarom i posvećenošću , istovremeno iskazujući i veliku ljubav prema svojoj zemlji .
Sledeća stanica bila je , na žalost samo u prolazu , glavni grad Gvatemala City .Osnovan je 1776 , nakon zemljotresa u Antigvi i danas ima oko 1.200 000 stanovnika. Kažem u prolazu , jer smo u stvari išli na aerodrom i leteli u drugi kraj zemlje . Ali od glavnog grada videsmo samo glavni trg na kome je i palata –muzej danas / za koji nije bilo vremena / a gde je 15.09.1821 potpisan akt o nezavisnosti 5 zemalja Centralne Amerike / Gvatemala, Honduras, El Salvador, Nikaragva i Kostarika /od španske kolonijalne vlasti. Na trgu je naravno i grandiozna katedrala / svaki španski glavni trg ima ista obeležja / . Ali ipak iz tog glavnog grada nosimo zanimljive uspomene na dva doživljaja atmosfere , što je možda i upečatljivije od prostog šetanja po gradu . Ručali smo u najpoznatijoj kafani , restoranu Portal , mestu gde su Kastro i Če Gevara dogovorili podizanje kubanske revolucije. Kafana je zaista originalna i ogromna . Kada sam ušla – prva asocijacija mi je bila – zadimljena , ogromna prčvarnica , u kojoj neću ostati. Ali ipak smo ostale i nismo se pokajale . Znači ogromna prostorija BEZ IJEDNOG PROZORA , u jednom uglu je galerija gde svira živa latino muzika, a ispod muzičara kao i svuda okolo, natrpani stolovi , prepuni gostiju. Bila je nedelja i naravno da su porodice izašle na ručak, ali takav promet , takvu gužvu i takvu atmosferu u sred bela dana skoro nisam nigde videla. Na zidovima fotografije najpoznatijih gostiju na čelu sa Kastrom i Čeom , karirani stolnjaci, gomila kelnera,od kojih niko ne zna ni reč engleskog , a koji užurbano pronose jela /dobile smo sto blizu kuhinje, a i to na jedvite jade /. Sve u svemu atmosfera za nezaborav …
I nakon ručka na tom originalnom mestu , napolju sunčan dan i parada . Pleh muzika, prolaze kao na karnevalu razne srednje škole sa svojim predstavnicima koji plešu, pevaju, sviraju, svako u uniformi svoje škole. Opet živopisno i veoma veselo… To je mentalitet tog dela sveta i ja to volim.
Aerodrom i letimo ka Floresu – malom ostrvu na jezeru Peten Ica u delu poluostrva Jukatan / severoistok Gvatemale / blizu granice i sa Meksikom i sa Belizeom. Tu smo došli jer se odatle ide u obilazak jednog
od najpoznatijih I najimpresivnijih majanskih lokaliteta – u poset čuvenom Tikalu. Ali pošto smo već došli na Flores , red je bio da i tu malo uživamo . Jedan sprud povezuje Flores sa kopnom i sestrinskim gradom Santa Elenom / veće i modernije mesto /. Ali upravo jer je tradicionalniji, Flores je i lepši . Uske ulice, kuće u svim bojama , restorančići uz samu vodu – kada bi kuće bile kamene ,moglo bi da liči i na neko selo na nekom jadranskom ostrvu.
Ostrvo je nekada bilo jedno od mnogih naselja Maja u oblastima u blizini jezera.Prirodna zaštita koju je pružala voda , pomogla je da ne podlegnu odmah pod špansku kolonijalnu vlast , ali su ih ipak Španci uništili i na tom mestu izgradili svoje mesto . Kao i svuda gde je njihova noga kročila na tlu centralne i južne Amerike !
Otišli smo na izlet na kopno preko puta , do gradića San Miguel . Prošetali se do jednog vidikovca odakle se pruža divan pogled na jezero i naše ostrvce Flores , a zatim smo otišli kroz šumu do plaže Čečenal na toj strani jezera . Na plaži, u šumi na klupama porodice lokalaca . Niko od njih se nije kupao, brčkala su se u vodi samo neka starija deca i poneki stranac, turista. Pamtim tu sliku jer su sve njihove žene bile odevene u tradicionalnu nošnju , a i naša grupa je njima bila zanimljiva pa su se rado slikali sa nama.
Po povratku na Flores , šetali smo se , istraživali radnje sa suvenirima i na kraju večerali u jednom vrlo lepom, romantičnom restoranu ,tik uz vodu sa više terasa u raznim nivoima . A mesečina je obasjavala jezero.
Sutradan poseta Tikalu . Tikal – na majanskom jeziku znači „ Mesto glasova „. Park , površine 576 km2 je od 1979 godine proglašen svetskom baštinom. Ja , koja sam već videla najpoznatije majanske lokalitete u Meksiku , sam bila ponovo zadivljena , bolje reći fascinirana građevinama koje su ovde otrgnute od rastinja i zemlje koja ih je skrivala vekovima.
U srcu džungle, okruženo bujnom vegetacijom, nalazi se jedno od glavnih nalazišta majanske civilizacije, naseljeno od 6. veka pne. do 10. veka. Tikal, glavni predkolumbijski politički, ekonomski i vojni centar, jedan je od najvažnijih arheoloških kompleksa koji je civilizacija Maja napustila. Unutrašnja urbana zona od oko 400 hektara sadrži glavnu monumentalnu arhitekturu i spomenike koji uključuju palate, hramove, svečane platforme, male i srednje rezidencije, igrališta za igru sa loptom, terase, puteve, velike i male trgove. Mnogi postojeći spomenici čuvaju ukrašene površine, uključujući rezbareno kamenje i zidne slike sa hijeroglifskim natpisima, koji ilustruju dinastičku istoriju grada i njegove veze sa urbanim centrima: Teotihuacan i Calakmul u Meksiku, Copan u Hondurasu ili Caracol i Xunantunich u Belizeu.
Igra loptom kod Maja je značila da se igra tako što se lopta dodiruje ramenima, kukovima ili kolenima. Maltene kao ritualni ples. Ne rukama ili nogama kao danas . A loptu su pravili od jedne biljke od koje su pravili njihovu vrstu žvakaće gume jer je mogla da se naduva i da se prave balončići . Pa su onda tu masu obmotavali gumom koju su dobijali iz drveta i tako su pravili lopte za tu svoju čuvenu igru. A lopta je morala da se baci kroz obruč – ali koji je stajao vodoravno ugradjen u zid , a ne kao današnja košarka –vertikalno.
Ogroman kompleks hramova , trgova , opservatorija . Sretosmo u Tikalu i Pabla ,našeg vodiča iz Antigve . Ovaj put je bio na zadatku vodjenja dveju saudijskih princeza / obučenih kao svaka dobra planinarka / , koje su posle Tikala letele helihopterom do lokaliteta El Mirador / u prevodu „ Vidikovac „ / , za koji nam je Pablo rekao da je to piramida viša i veća od Keopsove , ali skrivena u džungli i potpuno nepoznata turističkim krugovima. Neiskomercijalizovan lokalitet jer se do njega dolazi ili helihopterom / extra skupo / ili trekom od 3-4 dana kroz džunglu . Znači kao naša avantura u Kolumbiji do lokaliteta Lost city of Colombia.
Nacionalni park Tikal je izvanredan primer umetničke i ljudke genijalnosti majanskog naroda . Piramide su građene kao planine a to simboliše koncept njihovog verovanja u koegzistenciju sa prirodom. Njihovi bogovi su deo prirode. Jedan od najpoznatijih hramova u Tikalu je hram posvećen jaguaru. Smatra se da je u zenitu procvata Tikala tu živelo oko 100 000 ljudi. Za Gvatemalu Tikal znači isto što i kompleks piramida u Egiptu, za Egipat. Nacionalni simbol i ponos. Biti tamo i osetiti prostor , energiju i diviti se umeću tih graditelja , koje današnjica nije još uvek otkrila jeste za mene izuzetan doživljaj i privilegija. Pogotovo što je civilizacija koja je to stvorila netragom nestala i dan danas se ne zna tačno ni zašto, ni kako. A lokalci koji danas žive na tom prostoru i govore majanskim jezikom , ne znaju ništa od toga. Intrigantno i fascinantno u isto vreme.
Evo malo fotki kao ilustracija. Tikal. /9 nivoa piramide , jer je za Maje broj 9 bio najsavršeniji broj/
Posetom Tikalu , završili smo naše putešestvije po Gvatemali I uputili se ka Belizeu . Tikal je blizu granice , tako da put nije dugo trajao . Sećam se da smo na granici , prelazili iz kombija koji nas je vozio po Gvatemali , u novi kombi nakon što smo pešice sa svim stvarima prošli granični prelaz. Ali ispred nas na prelazu je bila grupa dece sa učiteljem. Uzrasta možda 5-7 godina. Svi uredno obučeni u školsku uniformu , očešljani, mirni , poslušno čekajući učitelja da završi posao kod službenika . Čudno nam je bilo, ali saznadosmo da ta deca iz Gvatemale , svakog dana tu prelaze granicu jer idu u školu u Belizeu . Naime , u Belizeu je službeni jezik engleski jer je to bivša engleska kolonija I ta deca pohadjaju školu na engleskom. Sve ostale zemlje centralne amerike imaju španski kao službeni jezik.
BELIZE
Belize – u prevodu zemlja okrenuta moru i istoku. Parče raja na karipskoj obali .Najbogatija je majanskim nalazištima., a koja su najmanje poznata I iskomercijalizovana. Kakao je bio valuta kojom su Maje trgovale ,pa je kod njih i u bukvalnom smislu “ novac rastao na drvetu“ . Trideset dijalekta su koristili jer su bili raštrkani na području Meksika, Gvatemale, Belizea , Hondurasa i Elsalvadora.
Danas je u Belizeu novac njihov dolar, a oni su naravno deo Comonwelta . Od 1840 – 21.09.1981 su bili engleska kolonija.Ali pre nego što su postali engleska kolonija , ta teritorija je bila deo Gvatemale . Pa su Englezi to preuzeli od Španaca 1840 godine, jer su pobedili Špance u nekoj krucijalnoj bitci još 1798 , ali tek 42 godine kasnije i preuzeli teritoriju. I kad su je oni preuzeli, zemlja se prvobitno zvala Britanski Honduras. Naziv je promenjen zvanično u Belize od 01.06.1973 .
Zemlja je bogata mahagonijem.Na zastavi listići simbolizuju godine čekanja na nezavisnost, a drvoseče su tu zbog mahagonija. Kreolac i mestitos.. Tukan im je nacionalna ptica, mahagoni nacionalno drvo,a crna orhideja nacionalni cvet.
Stižemo u gradić San Ignacio , gde se i nalaze u blizini dva majanska lokaliteta . Ako ništa drugo, zbog njih je vredelo doći u ovu malu zemlju . Zašto , ako smo već videli Tikal ? Pa zato što smo ovde bili sami , jedini turisti na oba lokaliteta , što je u današnje vreme veliki raritet . Na Tikalu je bilo dosta turista , ali pošto je kompleks po površini ogroman sa puno šume izmedju , to se ne vidi na fotkama .
Prvi lokalitet koji smo posetili je , prema rečima lokalnog vodiča i najskorije otkriven 1988 godine /mada na Wikipediji piše sasvim drugačije /, od strane lokalca i po njemu se i zove / Šunantonič / . Glavna piramida je i tu ogromna i ima kuriozitet – očuvano majansko pismo urezano na velikim kamenim pločama , pri vrhu piramide. To nismo videli na drugim piramidama. Maje su pisali svoje hijeroglife i vertikalno i horizontalno i u obliku kvadratnih sličica.
Drugi lokalitet Capal Pech nam je bio bukvalno preko puta hotela.Potiče iz perioda oko hiljadu godina pre Hrista /po rečima lokalnog vodiča / i starije je naselje od Šunantoniča. Tu smo se prošetali i bez lokalnog vodiča . Svi ti njihovi gradovi imaju sličan koncept gradnje , ali monumentalnost i geografski položaj u odnosu na astronomiju , uvek zadivljuje.
Evo je zastava Belizea. Ana fotki ispod je tzv. EL Kastiljo – na lokalitetu “ Šunantunič “ ( Xunantunich) .
To je drugo najveće arheološko nalazište u Belizeu. Prvo je Karakol . Oba su u blizini reke Kajo ,koja ide od Gvatemale ka Karipskom moru preko Belizea, pa se smatra da su rekom prenosili i dovozili materijal za gradnju ovih gradova. U Karakolu I Šunantoniču su piramide najviše , odnosno zamkovi jer se smatra da je tu živela na vrhu vladarska porodica i aristokratija. Materijal je krečnjački , a veruje se da su ga obrađivali oksidijanom / deo vulkanske lave- veoma oštar i tvrd materijal/ . Ručno klesali sve te ogromne komade i onda ih tako extra precizno slagali – ???!!!!!
Majanski hijeroglifi na ogromnim, teškim kamenim pločama . I kako su to sve gradili , a nisu imali ni točak ,ni konje a kamoli nešto od današnje tehnologije . Zato sam ja time tako fascinirana .
Šunantonič je ceo grad koji su gradili tokom 400 godina. Ovde na vrhu ove piramide su živeli vladari I njihove porodice . zatim plemstvo, pa šamani tj. sveštenici , pa onda trgovci i zanatlije.
Čitav region Belizea je Majanski region i oni su ovde duže ostali , čak do 1.200 godine.( za razliku od delova Meksika i Gvatemale , odakle su nestali u 9-10. veku ) . Zato tu u Belizeu i ima najviše lokaliteta , ali su najmanje poznati i zato i nekomercijalizovani. Govori se da su Maje , kad su napustili ovo područje , otišli na Jukatan , gde su ostali do dolaska Španaca / to je tzv.postklasični period majanske civilizacije /.
Ja mislim , da su to sve teorije i nagađanja ,koja prikrivaju činjenicu da nije jasno ni odakle su došli, ni kako su stvarno izgradili sve te gradove sa tako fantastičnom preciznošću i zašto su i kako sve to “napustili “ / nauka kaže – bolesti, poplave , klimatske promene i slično , ali ništa nije 100 % potvrđeno / . Ima tu puno nelogičnosti .
Nakon obilaska lokaliteta, sutradan smo se malo prošetali po tom mestu San Ignacio . Najlepše što smo videli jeste tzv. “ street art” i osim našeg , jedan još bolji hotel – ja bih rekla pravi kolonijalni , na čijoj terasi sa pogledom na divno cveće , rastinje i bazen smo popile piće i polako zaokružile šetnju .
Čekao nas je nastavak puta ka karipskoj obali u mestu Placencia . Kiša nas je dočekala na toj obali , a sve u sred sušnog perioda !! Kao i u Tikalu –pre podne sunce, posle podne pravi tropski pljusak. Klima je tropska , zato je vegetacija extra bujna I lepa.
Što se tiče demografije , najviše ima Mestisa / potomci Maja / .Eto potomci Maja / lokalce smatraju za njihove potomke /, a oni pojma danas nemaju o tim zananjima I veštinama ,koje su ti njihovi preci koristili u stvaranju civilizacije koja je ostavila tako monumentalne tragove !!! /
Zatim ima Amerikanaca, Nemaca, Kineza , ali i Engleza koje smo primetili u Placenciji na karipskoj obali , možda kao turisti na letovanju . Zemlja ima oko 410.000 stanovnika .
Ali na primorskom delu , većinu stanovništva čine potomci afričkih robova tzv.Garifuni i Kreolci . Tako je bilo u Placenciji . U onom siromašnom delu , sve crnačko stanovništvo. I kad padne mrak , posle 18 h, nije baš bilo prijatno tuda prošetati . Ali zato, onaj “beli” rezidencijalni deo uz plažu je svakako jako lep . Tu smo naravno sretali Engleze . Divne kuće , hoteli, apartmani za izdavanje I to sve u tom jedinstvenom arhitektonskom stilu – kuće u svim mogućim veselim bojama, prizemne ili sa jednim do dva sprata , uredno ošišana engleska trava sa palmama i belim peskom na plaži ispred kuća .
Belize je danas poznat po jednom prirodnom fenomenu u moru . Prvo imaju drugi najduži koralni greben na svetu /posle Australije / I takođe imaju mesto poznato kao “ Plava rupa “, gde se vidi potpuno različita boja vode . Jedan od razloga zašto smo došli baš u Placenciju , koja se od malog ribarskog mesta / čije jezgro je u tom siromašnom , crnom delu/ razvila u letovalište sa divnim “belim” delom, jeste i mogućnost izleta do te Plave rupe.
To je u stvari otvorena podvodna pećina , promera 30 metara, duboka 124 m sa skoro savršenim okruglim oblikom. Raj za ronioce. Ali izlet do dotičnog mesta je bio toliko bezobrazno skup / 250 USD/ za poludnevni izlet , da niko od nas nije bio raspoložen da to plati, sem jedinog ronioca u našoj grupi, Nataše . Ali ni organizatori izleta ne mogu da skupe grupu za to tako lako , pa ni nema izleta svakog dana , pa je Nataša otišla da roni na neka druga mesta za koja su uspeli tog dana da skupe njih nekoliko.
Obala Belizea je bogata malim nenaseljenim ostrvcima / koja vlast na žalost prodaje strancima , uglavnom Amerima / , a koja su prelepa – kao sa kič postera .Plavo more, snežno beli pesak i palme. Nataša nam je pokazala fotke jer su ronili na mestima pored nekoliko tih ostrvaca . Ja sam tako nešto već videla u Panami , ostrva San Blas.
Ali , iako nismo otišli na taj izlet , lepo smo proveli dan kupajući se tu na lokalnoj plaži, nakon što smo prvo prošetali i obišli celo mesto koje je razuđeno uz plažu , a dan završili na divnoj večeri u odličnom restoranu , na vrhu verovatno najviše zgrade / to je bio čak četvrti sprat /, sa sjajnim pogledom .
Sutradan smo nastavili put našim kombijem do najvećeg grada države Belize, a to nije glavni grad.
Glavni grad se zove Belmopan i kroz njega smo prošli na putu od San Ignacia do Karipske obale. , a Belize City im je najveći grad sa oko 65.000 stanovnika. I kroz taj grad smo se provozali i slikali na obali – odatle smo leteli za San Hoze glavni grad Kostarike. I tu su sve Garifuni , ako vidiš belca , to je turista. Belize city leži na Belize reci koja se tu uliva u Karipsko more. 2007 godine ga je poharao uragan . Ispred gradske kuće nalazi se spomenik njihovom borcu za nezavisnost Džordžu Prajsu, vođi Narodne ujedinjene stranke koji je bio na funkciji šefa vlade od 1961-1984.
Toliko o prvom delu našeg puta , Gvatemali I Belizeu.
Marina Aleksić
Evo malo fotki iz Placencie
