Izvor teksta: marina aleksić
Nikaragva – nebrušeni dijamant
Organizator i vodič puta: Alen Santrač / januar-februar 2025 /
Ovim rečima je naš lokalni vodič Alehandro , krenuo da opisuje svoju zemlju . I nije pogrešio . Najveća zemlja Mezoamerike i po površini i po broju stanovnika ( 7 miliona ) i nama na ovom putu kroz četiri zemlje , nekako najmilija . Zemlja jezera i vulkana i kao i Kostarika sa dve obale , karipskom i pacifičkom .
Granicu iz pravca Kostarike smo prešli pešice i formalnosti u zgradi pogranične policije i carine su poprilično trajale .To nije obećavalo , ali kada smo seli u naš minibus i krenuli da se vozimo ka Granadi , prvom gradu koji posećujemo , osećaj se promenio . Vozili smo se kroz aleju, drvored prelepog drveća .
Granada – kolonijalni grad , osnovan 8.decembra 1524 .Najstariji grad u ovoj zemlji . Naziv je isti kao i za istoimeni grad u Španiji, ali etimologija naziva potiče od reči pommegrannade / nar/, odnosno činjenice da u Andaluziji uspeva mnogo nara . Grad pod zaštitom Unesca , kao i Antigva u Gvatemali.
Stanovništvo Nikaragve , kao i Gvatemale uglavnom čine potomci autohtonog stanovništva i ta atmosfera je nama mnogo bliža i draža i zato su nam se te dve zemlje najviše dopale . Autohtono stanovništvo je došlo u ovu oblast 900 g pre Španaca,znači oko 600 g. nove ere sa severa idući za legendom ,koja im je govorila da treba da traže dve planine omedjene vodom. I našli su ih na ostrvu Omepete u sred jezera. Ostrvo sa dva brda koja izgledaju blizanački.
Odatle potiče naziv zemlje , jer Nikar je bio naziv plemena, koje je išlo za svojom legendom , a aqva – voda. Naišli su na ogromno jezero, koje danas takođe nosi naziv Nikaragva ( ili Kočibolka – Cocibolca ), koje je treće po veličini u latinskoj Americi,nakon jezera u Meksiku i Tikikake na granici Perua i Bolivije. Jezero, ostrvo Omepete na jezeru i dva vulkana na njemu.
Granada je smeštena na obali tog jezera .Ona se smatra kolevkom španske aristokratije na tlu Nikaragve.I oni se ponose time. Konzervativan grad za razliku od Leona / drugog važnog grada koji smo posetili / , a koji je oduvek bio mnogo liberalniji i grad uglavnom radničke klase .
Šarm Granade kao kolonijalnog dragulja počinje u Central parku, trgu uokvirenom lukovima u mavarskom stilu i ispunjenom fontanama, prodavcima sladoleda i ukrašenim kočijama spremnim da lutaju kaldrmisanim ulicama. Širom grada su dobro očuvane kolonijalne kuće u punom nizu tropskih boja i istorijske vile pretvorene u prelepe butik hotele i fine restorane. Pravi španski kolonijalni grad , sličan Antigi u Gvatemali. Ista mavarska arhitektura , sa divnim unutrašnjim dvorištima. I naš hotel je bio u tom stilu . I opet šarenilo, koloritne fasade , vatromet boja. Čak i ograde grobalja u veselim bojama – ljubičasto- belo ili ciklama – belo. U obilazak grada smo krenuli u fijakerima , koji su posebnost Granade , toga nije bilo na drugim mestima. Fijakeri su obojeni u dve boje – belu i svetloplavu . Svaki ima svoj broj jer ih nema mnogo , ukupno 34 . Plavo i belo su boje Nikaragvanske zastave i deca u školi uvek imaju uniforme u toj kombinaciji, bele bluze i plave suknjice i pantalone. Nakon vožnje fijakerima , taman pre sutona , seli smo u čamac da se provozamo po jezeru . Kada je vulkan Mombačo eruptirao pre mnogo godina, izbacio je ogromne kamene gromade u jezero Nikaragva. Kao rezultat ove nasilne erupcije, oko Granade je formirano 365 malih ostrva. Ostrva variraju po veličini i obliku od sto kvadratnih metara do nekoliko hektara. Priroda, lokalne ptice i ptice selice i svakodnevni život domaćih porodica čine ga idealnim mestom za vožnju čamcem i kajakom.
Ova ostrva, nazvana Las Isletas u Nikaragvi, služe za različite svrhe. Ostrva su dom zajednice od oko 1200 ljudi, uglavnom ribara. Ostala ostrva su dom hotela ili luksuznih kuća, od kojih neke mogu i da se iznajme. Postoje i nenaseljena ostrva na kojima rastu samo palme.
U svakom slučaju uživali smo u toj vožnji , diveći se lepoti neba i suncu koje je tonulo u jezero, i svom rastinju pored koga smo prolazili i pticama koje smo na tom drveću viđali. Hranili smo dugorepe majmune na jednom ostrvcetu. Oni su navikli da im svi turisti dobace po neku bananu ili mandarinu, pa ju onda hvataju repom , kao što slonovi surlom uzimaju hranu.
Sve ulice starog gradskog jezgra Granade su kaldrmisane. Uveče smo se prošetali i atmosfera koju smo osetili nam se dopala . I tu kao i u Kostarici, mrak pada u 6 sati popodne , ali je na ulicama grada bilo više života i osećale smo se sigurnije i opuštenije nego u Kostarici. Na glavnom trgu se odvijao neki folklorni program. Divni kostimi tj.nošnje i pevanje i igranje uz latino muziku . Besplatan fanatastičan ugođaj. A kada se festival završio , krenule smo u šetnju po glavnoj pešačkoj ulici, gde je bilo puno restorana i žive muzike koja je svirala ispred njih . Njihova Skadarlija, koju oni zovu La Kalsada !
A u kaldrmi glavne ulice , pešačke zone – mozaici . Vrlo su posvećeni umetnosti , kako vizuelnoj, tako i poeziji .U stvari poezija im je na prvom mestu. Što reče naš vodič poezija je u Nikaragvi isto što i opera u Italiji. Njihov najveći nacionalni pesnik Ruben Dario , je kod njih kao Njegoš kod Crnogoraca . Svako zna da ga recituje, svuda ima podsećanja na njega , naročito u drugom kolonijalnom biseru koji smo posetili, gradu Leonu. To me je na svakom koraku u toj zemlji oduševljavalo – osećaj za umetnost. Čak i u nekim restoranima zidovi su bili poput galerija.
Sledeći dan u Nikaragvi smo započeli upravo posetom pijaci rukotvorina u kvartu Masaja / čitaj kupovini suvenira ! / . Imaju mnogo dobrih stvari od kože , pa se ženski deo grupe uglavnom koncentrisao na to . A ja sam u sred pijace otkrila i muzej folklora , čiji su zidovi sa spoljne strane bili oslikani . Svuda po Latinskoj Americi , pa tako i ovde u Centralnoj , veoma je razvijena ta tzv.“ulična umetnost „. To se jednostavno savršeno uklapa u njihov kolorit i daje priliku mnogim i nepoznatim umetnicima da iskažu svoj talenat.
Sledeća stanica je takođe bilo mesto jedne druge vrste umetnosti .U istom području Masaja, u naselju San Huan de Oriente , gde živi isključivo lokalno stanovništvo , nalazi se atelje i radionica za izradu grnčarije njihovog trenutno najpoznatijeg majstora tog zanata Viktora Lopeza . Pokazali su nam ceo proces ručne proizvodnje grnčarije i na kraju nismo odoleli. Svi smo kupili po nešto,pa i ja divnu šolju. Sve je unikatno i radi se ručno. A pri tome , Nikaragva je nakon Kostarike bila pravi relax u pogledu cena . Primera radi , tu šolju koja je unikat i ručni rad , ja sam platila 10USD , a za isti novac u Kostarici sam u samoposluzi kupila samo malu flašicu vode i dve kesice grisina !
I stvarno su majstori grnčarije. Umetnik iz Nikaragve upravo iz tog mesta San Huan de Oriente / a tu se skoro svi bave grnčarijom / je prvi na svetu
1999 godine dobio nagradu UNESCA za umetnost pravljenja predmeta od gline , a u njegovom slučaju je to vrlo neobična vaza . Sledi fotka.
Kroz umetnost su se vrlo često na suptilan način rugali španskoj kolonijalnoj vlasti . U Leonu , drugom turističkom biseru Nikaragve smo imali još više prilika da se u to uverimo. Ali o tom potom.
Zaboravih da pomenem vidikovac Katarina u naselju Katarina , u području Masaja, nedaleko od grnčarskog sela. Odatle se pruža divan pogled na lagunu Apojo ,koja deluje kao more jer je najveća laguna u Nikaragvi , a vidi se i čuveni vulkan Mombačo. Bilo je puno i turista , ali i lokalaca sa decom , jer im je to očito omiljeno izletište , ne tako daleko od Granade . Neke čikice su svirali za svoju dušu , pa su nam upotpunili ugođaj.
Alehandro , naš lokalni vodič je takođe bio najbolji od svih lokalnih vodiča koje smo imali , zato smo možda i najviše saznali o Nikaragvi u svim sferama i zato nas je i najviše oduševila . Barem mene .
Sport broj 1 , u ovoj zemlji nije fudbal. On je tek na trećem mestu . Najpopularniji je bejzbol /što nikad ne bi niko pomislio /, pa boks . Bejzbol su im doneli Amerikanci , jer su držali ovu zemlju pod svojom okupacijom od 1904-1933 . I Nikaragvanci su ga veoma zavoleli i kažu i da su veoma dobri u tome. Što se tiče boksa , imali su dosta svetskih prvaka , ali isključivo u lakim kategorijama od 50-70 kg . Zašto – pa zato jer su tanane građe , prosečna visina za muškarce je 1,75 a za žene od 1,55-1,65 . Indijanski geni …
Nacionalni cvet – „ decembarski cvet „ raste tu u centralnoj Americi i u Polineziji. Nacionalno drvo „Madrinjo „ –u prevodu drvo iz Madrida – / simbol Madrida je meda ispod drveta – i to isto drvo je za Nikaragvance drvo –nacionalni simbol /. Što se tiče privrede , poljoprivreda je na prvom mestu sa udelom od 2/3 . Najviše se gaji kafa , zatim banane, ananas, mango i naravno šećerna trska. Gaje puno i goveda i živine i sve to izvoze na prvom mestu u USA. Naravno uz meso , izvoze i kožu i mlečne proizvode. U poslednje vreme su krenuli i sa uzgojem koza. Priroda je takva da imaju odlične uslove za razvoj poljoprivrede, puno sveže vode / imaju puno jezera i reka / , puno sunca, a shodno tome i bujnu vegetaciju i pašnjake. Zemlja farmi …. U skladu sa tim omladina uglavnom završava srednje škole , a manje studira i još ređe magistrira i doktorira . Ako se ide na studije , studira se uglavnom građevina, arhitektura , medicina i stomatologija . / Ne gube vreme na menadžmentima svake fele, kao kod nas… /
Gradi se i moderan auto put uz Pacifik koji treba da bude završen do 2026 i povezivaće obalu Kostarike i Nikaragve i doprineće razvoju turizma i na njihovoj obali.
Klima ima dva perioda , sušni i kišni / od maja do oktobra /, s tim što su septembar i oktobar sezone uragana. Mi smo kao posetili zemlju tokom sušnog perioda , a sačekala nas je kiša u Granadi ! Nema više klimatskih pravila.
Nikaragvanci , koji traže posao u inostranstvu najviše žele da odu u USA i tamo traže poslove u poljoprivredi . Lakše im je da taj posao rade u Americi, nego kod kuće zbog tehnologije koju USA poseduju , a oni kod kuće nemaju . Tako da ih ima oko 400 000 u USA , četvrt miliona u susednoj Kostarici i oko 80.000 u Španiji . Španija svojim ex kolonijama , omogućava da ako žive i rade u Španiji 5 godina, a ne naprave nikakav prekršaj da dobiju stalni boravak, a 2 godine nakon toga i državljanstvo .
Društvene veze su slične kao kod nas , pogotovo na selu – više generacija živi zajedno jer prosto roditelji vole i žele da i unuci odrastaju sa njima , a i sa ekonomske strane im je tako lakše . Mada , kaže naš vodič da njima , Nikaragvancima je više stalo do kvaliteta života , nego do gomilanja materijalnog bogatstva . Odnosno pre će da potroše na dobar ručak u kafani sa porodicom ili prijateljima , nego što će da taj novac štede ili ulažu u neke materijalne stvari .Često će da žive u skromnoj kući, ali će se hraniti kao kraljevi ! Ili će , ako već investiraju u nešto , to da bude zemlja i životinje , nikako kuća ili stan. / Izgleda da smo se instiktivno prepoznali , pa nam je zato Nikaragva bila mnogo bliža od Kostarike ili Belizea /.
Većinu stanovništva čini niža srednja klasa i prosečna zarada je između 500-1.000 USD . I u Nikaragvi se sve može da plaća u USD ili karticama, tako da nismo ni menjali novac .Novac se inače zove kordoba / opet kao čuveni grad u Andaluziji / .
Naravno da postoji i bogati sloj , ali ga nema mnogo. Najbogatiji su par porodica koje drže nacionalnu proizvodnju piva ( dve vrste Viktorija i Tonja ) i porodice koje drže business sa uvozom i prodajom stranih automobila /prvenstveno japanskih i koreanskih, mada je Toyota najpopularnija u celoj Centralnoj Americi /, i konačno privatne bolnice . Kaže nam Alehandro – eto to je zatvoreni krug u kome ti poslovi nikad ne propadaju – alkohol – automobili – nesreće i lečenje u privatnim bolnicama. Videli smo već od aerodroma dosta policije na putu i pitali smo se zašto . Pa zbog saobraćaja , puno ljudi voli da vozi brzo i agresivno i zato se trude da ih uteraju u red po pitanju poštovanja zakona o saobraćaju .
Što se tiče demografije , imaju i oni na karipskoj obali crnačkog stanovništva . Kaže Alehandro da se mnogo crnih umetnika tamo doselilo sedamdesetih i osamdesetih godina 20.veka. A ima i raznih mešavina sa Evropljanima ili čistih potomaka Evropljana . Ljude koji žive na Karipskoj obali , oni jednostavno zovu „ Kostenjosi „ . Pa se na toj istočnoj obali često mogu sresti ljudi koji tečno govore 4 jezika , španski, engleski ,neki od indijanskih ili afričkih dijalekata i jezik koji se zove kreolski engleski . Taj jezik smo imali prilike da čujemo i vidimo napisan u baru na plaži u Belizeu . To je iskvaren engleski koji se piše „ po Vuku „ . Bar sam ga ja tako doživela. A priča se na karipskoj obali i nekim karipskim ostrvima kao što su Jamajka, Trinidad i Tobago. A autohtono stanovništo živi uglavnom na obali Pacifika i u unutrašnjosti . A „Kostenjosi „ ljude koji žive u unutrašnjosti ili na pacifičkoj obali zove „ Espanjolas „ odnosno Španci , što ovi nikako ne vole. Pričaju svi španski , ali su svesni šta su im sve Španci kao kolonizatori radili , pa ih uopšte ne vole.
Inače na ovom putovanju smo shvatili kako smo potpuno pogrešne predstave imali. Pogotovo o Nikaragvi . Odnosno koliko robujemo nekim predrasudama i pogrešnim imidžima koje vrlo često mediji namerno prave. Kao što i za Srbiju mnogi misle da smo opasna zemlja , tako smo i mi mislili za Nikaragvu. A ona je posle Elsalvadora , najsigurnija zemlja Centralne Amerike sa mnogo nižom stopom kriminala od Belizea i Hondurasa koji prednjače u ovom delu sveta , a i Kostarika im se pridružila.
Opet nam je vodič objasnio da je mentalitet Nikaragvanaca , u stvari sličan našem . Ljudi će mahinalno i automatski da pomognu kada vide nekoga u nevolji , bez ikakvog očekivanja da dobiju nešto zauzvrat i vrlo su gostoljubivi , kao i mi. Slični smo i u činjenici da je Nikaragva u političkim odnosima dobra sa Rusijom, Kinom i Iranom , pa automatski nije omiljena Zapadu .
Ta zemlja je stvarno nebrušeni dijamant , jer nema masovnog turizma , a ima šta da ponudi . Alehandro nam reče da najviše turista sada ima iz Engleske i Nemačke , ali sve više i sa Balkana . A pre korone glavni posetioci su bili Ameri i Turci !!!
Mi smo bili prva grupa iz Srbije koja je ušla u nacionalni park Masaja ! Nacionalni park Masaja vulkan je prvi i najveći nacionalni park u zemlji, sastavljen od vulkanske kaldere od dva vulkana ( Masaja i Mombaćo ) i pet kratera . Popeli smo se ne mnogo visoko , ali dovoljno da sa jedne zaravni imamo pogled na celu lagunu Masaja. To je laguna manja od Apojo lagune , a obe su u stvari vulkanske kaldere ispunjene vodom. Posle trekinga po parku spustismo se do lagune i odosmo na ručak u Beach club.
Država Nikaragva ima dva velika jezera , prvo i veće jeste jezero Nikaragva( kod domorodaca se zove Kočibolka ), na kome leži grad Granada i koje je najveće jezero Centralne Amerike i drugo manje ,koje se zove jezero Managva / kao glavni grad države koji je i lociran na njegovoj obali . A naziv jezera na jeziku domorodaca je Ksolotlan ) /. Izmedju ta dva jezera jeste nacionalni park Masaja i u njemu dve lagune . Laguna Apojo , veća i bliža Granadi i laguna Masaja , manja, a bliža srcu nacionalnog parka. A mi smo išli na trek u deo nacionalnog parka između te dve lagune. Evo mape da se ima bolja orijentacija.
Iako je Managva bliža Granadi , mi smo iz Granade otišli u drugi kolonijalni biser , grad Leon . ( Opet naziv isti kao grad Leon u Baskiji ). Iz Managve smo na kraju puta leteli kući , pa je to zato ostavljeno za kraj.
Leon – prvo što me je tu „oborilo sa nogu „ jeste hotel u kome smo bili smešteni . Hotel El Convento . Već sam naziv govori o čemu se tu radi . Nekadašnji manastir ili bolje rečeno katolički samostan je pretvoren u hotel. Arhitektura špansko-mavarska , sa ogromnim glavnim velikim unutrašnjim dvorištem pretvorenim u divan vrt prepun zelenila i cveća . U drugom manjem unutrašnjem dvorištu smešten je bazen za goste . Deo gde je bila kapela sa oltarom je sada veliki hol kao lobby , pun umetnina kao i hodnici koji vode do soba , verovatno nekadašnjih isposničkih kelija . Sve je renovirano u duhu vremena iz kog potiče objekat , a opet sve funkcionalno kako treba da bude u 21.veku. Sjajno i originalno i mnogo romantično . Daleko bolje od hotela Hilton u kome smo odseli kasnije u Managvi. / A Hilton je uvek Hilton ! / Evo nas na fotki u dvorištu hotela ispod …
Leon je praktično kulturni centar zemlje i sedište njihovog nacionalnog univerziteta.
Grad ima nekoliko markantnih obeležja . Najpre velika bela katedrala na glavnom trgu. Bela i spolja i iznutra . Katedrala je najveća u Centralnoj Americi i gradjena je 113 godina od 1747-1860. A druga je po veličini i u celoj Latinskoj Americi , nakon katedrale u Limi . Posvećena je Uspenju Bogorodice i naravno nalazi se pod zaštitom Unesca. I tu ima masonski simbol trougla koji u Nikaragvi,za razliku od Kostarike,tumače kao trojstvo – Španci,domoroci i mešanci – latinosi,a u Kostarici to tumače kao sveto trojstvo. Lepa je , elegantna građevina i specifična po tome što smo mogli da se popnemo na krov koji ima nekoliko kupola i ravne površine između njih. Naravno bosi , da ne bi prljali savršeno belu boju krova . Unutar katedrale je i skulptura lava , simbola grada . A u njoj su sahranjeni i nekolicina značajnih ličnosti ove zemlje. A medju njima najpoznatiji – Ruben Dario,najveći poeta, koji je umro od ciroze jetre.
Ali je ipak toliko velik, slavan i obožavan da je sahranjen u katedrali u Leonu paralelno sa biskupom,a ispod statue lava. Nije se rodio u Leonu, ali je tu odrastao , tu je i živeo i umro 1916 godine. Ruben Dario je kako reče naš lokalni vodič po malo u svakom Nikaragvancu,svi obožavaju poeziju,a vole i čašicu. U celoj zemlji trgovi,ulice i mnogi toponimi nose njegovo ime, njegovi portreti ili statue ih ukrašavaju. Nigde nisam videla da jedan narod toliko slavi jednog umetnika . A Leon ima i njegov muzej. Njegova prva zbirka poezije „Azul“ / plavo – u prevodu / je kažu među najtiražnijim knjigama i dan danas.
Nije bio samo poeta , već i diplomata .Kao naš Crnjanski. Govorio je tečno i engleski i francuski.
Večerale smo tu na trgu u restoranu koji gleda na katedralu . Ja sam zaključila da je to mesto njihov „ Klub književnika „.Na zidu su fotografije slavnih poeta i pisaca , na čelu naravno sa Rubenom. Pored ispisane važni stihovi ili mudre reči njihove. Lepa atmosfera i ukusna hrana.
Ta posvećenost umetnosti u ovoj zemlji me je koliko iznenadila , toliko i oduševila . Kroz umetnost su se uglavnom podsmevali Špancima kao kolonijalnim gospodarima. Na primer na glavnom trgu u Leonu nalazi se ogromna statua ( lutka) žene i pored nje mala lutka muškarca lokalca, kao parodija na španski zakon po kome je Španac mogao da oženi indijanku, ali bela žena,Španjolka nije mogla da se uda za lokalca.
Katedrala u Leonu, grob Rubena Daria unutar katedrale i moja malenkost na krovu katedrale
Posetili smo muzej –privatnu galeriju fondacije Ortiz Gurdian .Sama zgrada u kojoj je taj muzej je prelepa. Tu ima toliko lepih umetnina da ja to ne mogu da opišem – bolje je da se pogleda na netu
Takođe smo tu videli nešto po prvi put . Istorija im je burna . Imali su u 20.veku , ukupno 44 godine na vlasti porodicu Somoza ,upravo iz Leona . Diktatorska familija naklonjena Amerima. Prvo je otac bio na vlasti, pa zatim dva sina. I otac i mlađi sin su ubijeni . / toliko su bili “omiljeni” / I u stvarnosti su srušili u Managvi statuu Somoze na konju 1979, kada su sandinisti ,koji su i danas na vlasti pokrenuli revoluciju.Pa su posle pravili repliku spomenika da bi ga ponovo uništili i tako uništenog ga postavili u ovaj muzej kao eksponat !!!!! I istovremeno u sobi sa eksponatom ide i film tj.snimak rušenja te replike ..
I kod njih postoji u modernom slikarstvu pravac naive , kao I kod nas . Stil slikanja je gotovo isti , samo su motivi drugačiji, shodno razlikama u kulturi i prirodi.
Tu smo videli I slike na kojima su prikazani njihovi “ kauboji” odnosno desperadosi . Svi naravno imaju oko vrata marame koje su ih u suštini ili štitile od prašine dok su jahali ili krili lica u nekom napadu . Tu sam naučila odakle potiče reč bandit . Marama se na španskom kaže bandana , pa su oni koji nose marame banditosi.
Sandinistički front nacionalnog oslobođenja ( španska kratica FSLN – Frente Sandinista de Liberacion Nacional ) je na vlasti poslednjih dvadesetak godina , a bili su na vlasti I od 1984-1990. Njihova partijska zastava je crveno-crna i na njoj piše kratica FSLN. Crvena boja označava socijalizam, a crna žrtve koje su pale u borbi za oslobođenje od američkog kolonijalizma. Ime su uzeli po Augustu Sandinu , borcu protiv američkih snaga u Nikaragvi 20 i 30-tih godina 20.veka. I zanimljivo je što , iako su socijalističkog usmerenja i okrenuti Rusiji i Kini danas / a tradicionalno i Kubi/ , ne glorifikuju sada nekog svog vođu , konkretno Danijela Ortegu , koji je na vlasti od 2006 godine, već ako nekog glorifikuju to je taj Sandino čije skulpture se mogu videti tu i tamo. / Ali mnogo manje ili ređe od poete Rubena Daria !/. U Leonu u nekoliko ulica u centru blizu katedrale , napravili su spomen obeležja revolucionarima počevši od poznatih poput Če Gevare , do devojčica i momaka koji su poginuli u njihovoj borbi za nezavisnost od Amerikanaca I protiv diktatorskog režima , američkog poltrona Somoze. I to je lepo , jer je to deo istorije koji ne žele da zaborave , pa je ispod svake fotografije sa imenom, napisana i kratka biografija poginulog. A tu je i mural sa čuvenom rečenicom Augusta Sandina “ Nikaragva će da bude slobodna , samo dok ima sinove koji je vole .” Mural sa likom Rubena Daria i mural posvećen Augustu Sandinu :
Prošlog novembra Nikaragva je potpisala ugovor sa Kinezima o gradnji kanala između Karipskog mora i Pacifika , kao konkurenciju Panamskom kanalu . Videćemo šta će od toga da bude …
Sve u svemu u Leonu nam je bilo veoma lepo , kao i uopšte u Nikaragvi. Leon je udaljen od pacifičke obale samo 26 km. Nastavili smo put ka glavnom gradu , Managvi.
Ime Managva znači “ mesto pored velike vode “. ( Misli se na istoimeno jezero na čijim obalama leži grad ). Managva je 23.decembra 1972 pretrpela razoran zemljotres . To je bio početak kraja vladavine porodice Somoza , koji se konkretno desio 7 godina kasnije. Ali pomoć koja je stizala nakon zemljotresa sa svih strana ,nije bila deljena narodu, pogotovo najugroženijima –najsiromašnijima , jer je korupcionaška vlast to zadržavala. I konačno im se to obilo o glavu 1979.
Managva je puna neobičnih instalacija drveća svih boja , za koje nam je vodič rekao da predstavljaju jedan od simbola Nikaragve / po izboru njihove prve dame ! /. Takvo plavo metalno drvo nas je prvo dočekalo na ulazu u Nkaragvu kada smo pešice prelazili “ ničiju zemlju “ između Kostarike i Nikaragve.
Dva najupečatljivija mesta u Managvi koja smo obišli su na prvom mestu Nacionalna palata kulture na Trgu revolucije. To je danas u stvari nacionalni muzej . Prelepa arhitektura zgrade , naravno sa velikim lepim unutrašnjim dvorištem ispunjenim palmama i interesantnim skulpturama. Unutra , opet zanimljivi eksponati I prelepe slike. Ne da se opisati . Bolje je pogledati na netu : https://museonacional.inc.gob.ni/
Naš vodič Alen i ja ispred jednog platna u nacionalnoj palati kulture.
Ja sam oduševljena nikaragvanskom umetnošću – a to uopšte nisam očekivala , pogotovo ne u tolikoj meri.
Evo ga i šareno drveće Managve .
Na tom istom ogromnom trgu je i stara katedrala Svetog Jakova , van upotrebe , oštećena zemljotresom. Građena je od betona , pa je zato i preživela zemljotres , ali je crno-siva zgrada . Deluje zlokobno i pravi neverovatan kontrast prelepoj palati kulture.
Naša turistička vožnja po glavnom gradu Nikaragve se završila na vidikovcu iznad grada tzv.Elmiradoru . Odatle se vidi cela Managva na obali jezera . A na vidikovcu , ogroman spomenik najvećem heroju nacije i simbolu revolucije Augustu Sandinu. Fotkanje i povratak u naš hotel Hilton. Sutradan letimo iz Managve , preko Majamija i Frankfurta za Beograd.
Evo još nekoliko fotki u nastavku :
Parodija na španski zakon – lutke na trgu kod katedrale u Leonu :
Slike u našem hotelu U Leonu .
Dole : Šarene fasade Granade.
Dole : Ostrvca na jezeru Nikaragva .
Elmirador /vidikovac / iznad Managve , skulptura Sandina , državna i partijska zastava.
Grupa stigla u Beograd . Fotka pred rastanak.
Adios Nikaragva !
Marina Aleksić
04.04.2025